Покрет

346 покрет

растао тој својој мисији. Као што је већ напоменуто, наша Престоница има услова за то. У осталом, и својим етничким саставом она је квалификована за

такву мисију. Ништа није смешније од оних бесми-

слених грдњи које се често упућују Београду, при-

казујући га некаквом цинцарском колонијом, која је успела да, из његове чаршије, завлада овом земљом, као некад Израиљци из земље Гесемске Мисиром. Али ако је Београд цинцарски, онда је сва наша раса цинцарска! Јер, по становништву свом, Београд то је кондензована наша нација. Такав је био још пре уједињења. Шумадија, Мачва, и све области Србије и Јужне Србије, Санџак, Херцеговина, Црпа Гора, Босна, Далмација, већ о ближим прекосавским крајевима да и не говоримо, — све се то стално слевало у њега, и његово бујање и дизање било је бујање ових прилива. После уједињења овај процес је само још убрзан. Нема тачке у овој земљи, која би толико крвно била повезана са свима нашим не областима, него и жупама и кнежинама, колико је то случај са Београдом, и ако Престоница у том смислу треба да је репрсзентант читавог народа, нико није позванији за тај положај од Београда. (Противним тврђењима може веровати само неко који му ни улице није видео. Несумњиво да је такав састав становништва београдског један од узрока што је оно било по својим тежњама најмање регионално и скоро сасвим слободно од локалног егоизма. Свака паланка и њени паланчани имају неки свој „локални патриотизам“; — Београд је био без те слабости у толикој мери да је готово пао у противну крајност: да према самом себи постане индиферентан. Карактеристично је у том погледу да је у изборима прошле године, и ако толика нерешена комунална питања просто гоне у очај грађане — страховито пропала т. зв. грађанска листа: бирачи се нису хтели да опредељују према програмима комунглним, они су општинским изборима дали значај манифестације за једну одређену државну политику.

Али ова симпатична несебичност имала је и рђаве последице. Престоницу граде два фактора: држава и престолнички грађани: у Београду, није се видео на делу ни један. Његови грађани били су само држављани Србије, а Србија према својој Престоници није осећала никакве више обвезе сем оне

коју има према свакој другој општини. И зато је

· Београд дочекао да, у некојим установама, преко

по ребним за живот, изостаје иза маџарских паланака шестога ранга То се још и могло подносити док је Србија била само немобилисана војска, а Београд само једна стратешка тачка њене одбране. Али, да би Београд одговорио данашњим својим дужностима,. не може више остати оно што је био пре рата: нешто средње између недовршене вароши и збега или логора. То не значи да га одмах треба прекројити, као рђаво одело, и дотерати према некаквом позајмљеном калупу. Говорећи о Београду, пре три године, један италијански новинар је нашао да је наша Престоница симпатична, — и онако разбијена и разривена каква је била у то доба, кад је београђане захватала фурија грађења. Београд је, додуше, по оцени тог новинара, једна скромна, „гарнизонска“ варош, али, што је главно, своја је, то јест није ничија копија нити имитација, и, што је Италијану такође симпатично, она не пати ни мало од „паригијанизма“. Истина је да су сви „Паризи“ изван Француске само смешни у колико нису одвратни, и извесно је, да ни наш Београд не би био друкчији, ако би се повео за њима. Но те опасности нема! Али, с друге стране, Београд не сме остати

ни гарнизонска варош. Он не може бити, и није по-.

требно да буде, оно што је метропола Француске, он мора бити достојна Престоница наше земље, која није само земља гарнизона. Ми смо народ, и историјом и социјалном структуром својом, чудно компликован и наш национални живот је, поред све привидне патријархалности, врло комплексан. У том

животу, са његовим безбројним струјама и таласима,

Престоница мора бити један активни чинилац. Из.

читаве земље она прима живодавне сокове, али, исто тако, и читавој земљи она има да даје моторну снагу за сва безмерна подручја њене активности. Само тада она ће правилно вршити своју функцију у националном организму, и само тада ће овај народ бити у истини један жив организам, а не збир статистичких душа. Тада Престоница неће бити један издвојен град, као и толики други, него нешто што је свакоме блиско, што је саставни део заједничког живота. Тада ће њено место у свакидашњици Европе бити наше место у исто-

рији Европе. И то ће бити нормално. Данас још није тако.

(0. ПНОМАУ Е АКОМ РАЊАШЋИЋ О ПРАЈС ТЕЋАОЈ.

Познати закон о нагодби створио је једну чудну и, за нас у границама раније Србије, непознату атмосферу.

· Некада када је наступила инсолвентност дужника као једини закон примењивао се стецишни поступак. Он је истина застареб и далеко је од свега савременог: у отвореном стечају цела процедура остаје у рукама суда, и као таква сувише је гломазна; она је скупа и предуга и место да буде корисна мера довршава пропаст већ презадуженога, и истовремено погађа и повериоца. На послетку махна је тог закона да је дужник увек гледан без поверења, у неку руку као кривац.

У напреднијим земљама тај је систем давно напуштен и пошло се од обрнуте претпоставке; у инсолвентном дужнику треба пре гледати малерозног чогека него кривца, сем ако се противно не до-

каже; повериоцима, који су заинтересовани да стецишна маса буде што већа дато је знатно учешће при решавању појединих питања и нађен је пут да поступак буде што краћи и према томе јефтинији.

Сем тога уведена је још једна установа, за коју би се могло рећи да представља ублажени стедишни поступак, под условом да се дужник прија. вио суду одмах чим је престао с плаћањима и да докаже своју уредност у пословању. То је оно што до извесне мере одговара озлоглашеној нагодби ван стечаја. Али каква разлика у резултатима! Тамо где је уведен ублажени режим за дужника све је у вези са стецишним поступком који представља довољно строгу меру за несавесне људе.

И ми смо покушали да новачимо, — и закон, односно уредба о нагодби, која је код нас преко Загреба, а без дубљег испитивања пресађена из

една репне ари на