Покрет

370

ПОКРЕТ

Не само што се трудио да, у исто време, да ти тачан и течан превод, него је чак ревновао да нам га изнесе са свима пушткинеким лепотама, у колико је то могуће кад се са тамног и слатког руског језика преносе стихови у бистри и звучни српеки. Због тога од његовог давнашњег препева Оњегина из младости није остало ни стиха На стиху. Све је то мењано, усклађивано и глачано, са великом пажњом, вештином (и стриљењем. Узимам, да бих вам показао врлине овога препева, са прве стране која ми пада под очи, ове Пушкинове стихове:

Адрјатическја волиБ!!

О, Брента! нђтђ, увижу васђ, и, вздохновена снова полни, услабршу вашљ волшебвњи гласљ! Придетђ ли часђ моеи свободњгг Пора, пора! взмвајо кђ нећ; брожу над моремђ, жду погодњ;, манјо вђтрила кораблећ...

Т. Одавић шревео их је овако: (, јадранске ниске вала! (0, ти, Бренто! Опет снујем Да вас гледам искрај жала, Глас чаробни да вам чујем. Кад ће н мој час слободе“ Већ је време! — ја му велим; грем крај мора, чекам згоде, ти једрила журно желим. Тако лако и вешто препеваног Оњегина ће радо читати сви, који воле руску литературу или ону оперу, која их је толико пута одушевљавала. Божидар Ковачевић

У ЖИВОТ ВИЗИЈА ЧИЈА ЈЕ МОЋ ИСТИНА Нада Јовановић. Београд 1924.

Под протекторатом Госпође Милеве Б. Милојевић, уреднице Женског Покрета, појавило се име Наде Јовановић које потписује феминистичке слободоумне саставе — песме.

Да се Нада Јовановић није дотакла, брака, слободне љубави, равноправности односа жене према мушкарцу и да није Госпођа Милојевић неуморно тропагирала љубављу за њен таленат ова би се песникиња као многе анонимне или псеудонимне ућутала. И, можда, разочараност у успех повзије нагонио би је да све своје писмене саставе — песме преведе интелитентно у социјалне чланкв.

Али, нешто штампање кров „Женски Покрет“, нешто врела губедљивост Госпође Милојевић у таленат, пробудиле су жељу и потребу код Наде Јовановић да изда. збирку, ва коју се ми жене, без обзира на несавесност критике, морамо да осврнемо.

(Сви састави — песме — који су изишли у „женском Покрету“ пренесени су у ову књипу, која даје утисак исецкајног романа, тенденције феминизма који још у слободи лута, а који се тако ретко, као празник, дотиче прага. нашег феминистичког покрета: ја ћу бити твоја драгана, жена, дакако не увек с тобом, а ти ћеш ми долазити кад хтеднеш, кад осетиш само љубав да ме видиш, и т.Д. Ја летим ју висине, ја пливам по мору, ја берем црвене цветове, ја живим бајке — све алегорично — ја желим да, дођеш кад хтеднеш „да ствараш као Бог“.

А. поента, тенденције:

„И... збогом драга.

Пошљи ми гласника кад зажелиш да ти опет дођем...

Зботом драги!

У срцу га носиш. Оно ће ти рећи кад треба да, дођеш.“

И док је било у „Женском Покрету, као ндеју нисам равумела ни осетила јасно. Обратила сам пажњу Госпођи Милојевић која је одушевљено разјаснила песникињу. да она не тежи само слободној љубави, она иде даље, чистије. Опет нисам разумела, тим пре што парадокси морала и моралисања чудно лебде и засецају питање ошстојања нашег феминизма п у помирљивој форми, а Нада Јовановић одушевљено иде и даље.

Али данас, када је Нада Јовановић издала збирку, морамо "се трудити пажљиво, са савешћу и љубављу, да јој се јукаже заслужно место и да јој се да могућност развијања, у колико оно постоји као нада:

(ам наслов:

У живот визија чија је моћ истина.

даје оправданост чуђења и несналажења. Германски тешка реченица са незграпним парадоксом: живот визија чија је моћ истина. Па унутра: она чуда од црта и дртица, узвика, пригушених калупом тачака и запета, па оно тврдо реченично склапање, а не низање, па оно често дозивање, призивање драгог, даје утисак не баналног, али знојем сроченог сочиненија.

Да је Нада Јовановић желела сама себи лобра и хтела да се покаже женама које се прилично сналаве у писању, и чекала још извесно време да се ослободи тенденције у уметности а без уметности, онда би вероватно имала већег успеха него данас. Овако, анонимна — да јој ни сам уредник који јој је највише желео успеха, не зна имена, ни други који су у часопису „Женски Покрет“ имали безначајне улоге — морала је да дочека болно разочарење.

_Увбујала вера Наде Јовановић стицајем околности морала је овако трагично да. прохуји. Мтилаца Костић.

ПОЗОРИШЈЕ Машкарате испод купља

Последња машкара госпара антикијех, Г. Иво Војновић, посветио је цео свој живот да са доста талента, културе и дилетантизма броји последње тренутке- Дубровника, онога обурванога града који се гаси, одбијајући валове низ пучину. Ти наши картагињани, племенита властела и вешти трговци у исто доба, пловили су кроз векове далеким морима на својим лепим, древним галијама изнад којих се лепршала баршунска, бела застава са сликом св. Влаха и по чудесним и страним обалама истоваривали своја вина, коже или со, шапћући своје складне стихове или расправљајући какав заплетени философски проблем. Затим се откри Америка и они изгубише свој згодан трговачки положај; после се деси велики земљотрес и они изгубише своје најбоље људе, богатство и полет; најзад их завојева Наполеон и они изгубише слободу. Остаде им само господство, бол величанствених успомена и дегенерисано племство које опева тако отмено овај странац, родом Бокељ, али прерођени Дубровчанин, Г. Иво Војновић.

Машкарата испод купља или, како би се београдски рекло, покладе на мансарди, последњи су покушај у томе смислу, после Трилогије, новела и песама. Та „три часа једног покладног скерца“ дешавају се последњег покладног поподнева средином прошлога века у дому аристократкиња, једне, удовице брзо умрлог властелина и друге, несуђенице Чеха, аустријског офтиилра у Дубровнику, кога џремаљтише колони њенога оца, те јој несуђеник умре, пљујући крв. Несрећне душе проводе живот у девству и неактивности са, својим слушкињама, међу којима је најмлађа и најомпљенија седамнаестогодишња Аница, која је прошлога карневала заволела младога госпара. Јера, рођака њених тоспођа, па сада лежи смртно болесна од младости и љубави, као љубавници из племена Азра. Тек што није издахнула, а ипак хоће последњом, предсмртном виталношћу јехтичавих, да се умеша и она у онај бучни карневал, који се ваља под прозорима, Страдуном и степеничастим улицама града; једва је задржавају. А када машкаре већ продиру у дом, Јеро у костиму Пиеро-а, пење се под кров и мала Аница умре у његовом наручју.

Шредмет је, несумњиво, патетичан и згодан за обраду. Када додате томе маестриу и финесу списатељства Т. Војновићевог, кад урачунате ту и Моцартов мениет из другога чина, ви ћете се надати да су Машкарате испод купља у главном пријатне гледаоцима и добре критичним посматрачима.

Али, оне углавном нису добра ствар. Тако благодаран предмет Г. Војновић је развукао на три чина (ваљда да пспуни цело вече) и тиме га прилично упропастио, место да га учини малим савршенством, кондензујући га у једну једину актовку, независну или део какве нове трилогије. Гледајући је, ја сам донста жалио безбројне сувишности и појединости које су снижавале вредност овој драми и бејах у духу принуђен да елиминишем при самом гледању многе и многе ствари, да ми не би било онолико досадно и неугодно, колико многима око мене. Шредигре пред чиновима, например, које су доиста вешто састављене, биле би много јачега утиска и узвишеније лепоте да су краће, без честих афектација и још чешће госпарско-јужњачке шупље говорљивости Г. Војновића. Машкарања госпођа и слушкиња (други пример) могла су бити сведена на најмању меру, колико да се одржи целина, и логична поступност драме, а не да буду бенављења. (да та бенављења је скоро сасвим крив сам писац; глумци, да су били и супремнији од наших, не би од тога могли спасти своје улоге). Или зар су потрбне у једној драми алузије на некакву Мару Сабову или Меда Пуцића, о којима је анегдоте знао