Покрет
372
своју горчину и филозофа јер му ништа друго не остаје у животу до празног филозофирања. Са њим су у комаду и по доброј игри сачињавали трио Г.Г. Живадиновић и Плаовић. Г. Мата Милошевић, члан Народног Позоришта, одличан нарочито у првом делу трећег чина, кад долази пијан на сцену; у другом делу истог чина имао је са Г-ђицом Димић једну сцену смеха, суза и узвика чији неуспех мислимо да треба уписати у грех више редитељу него глумцима. Г. Света Поповић, који има талента; више нам се допао него у „Гогољевој смрти“; Г-ђица Мила Димић, која спада међу боље чланове трипе, мање нам се допаца нео у „Чајки“; са подигнутим обрвама и намештеним уснама личила је по мало на девојчицу која „се игра велике госпође“. Добри су били Г-ца Б. Петровић и Г.Г. И. Ђоковић и М. Петровић. Није нам се допао Г. К. Ђорђевић коме су по свој прилици због органа дали улогу Стамескина; само није довољно имати орган, треба и глумити. 8
Друго „Слободно вече“ састојало се из три француска комада: „Марсела“ од М. Жирара, „Булангренови“ од Жоржа Куртлина и „Госпођина покојна мајка“ од Ж. Федоа Комади су били симпатични и играни су добро али публика није била задовољна као повог „Слободног вечера“. Овој малој трупи почеће да шкоди реклама коју је сама себи преко новина направила. У свим белешкама и рекламама истицана је фриволност комада који улазе у програм „Слободних Вечери“; та реклама привлачи публику али је комади, ма колико духовити, равочарају јер нису довољно фриволни (ово важи, разуме се, за ово друго вече, не за прво.) Ипак и свог вечера се пљескало и понављање овога програма привући ће сигурно опет велики број публике. А идуће позоришне сезоне ако ова или која друга група настави са давањем вечера ван оквира ·ваничног позоришног репертоара, може рачунати као сигурно да ће наићи на леп одгив јер је лед већ пробијен. -
Трупа чланова „Слободног Позоришта“ отићи ће крајем овога месеца у Загреб где ће дати неколико својих вечери.
=
Загреб је уопште завршио ову сезону срећније него Београд. Пре неки дан давала се премијера првог домаћег балета „Лицитарско (лецедерско) срце „од Крешимира Барановића, балета који је, по писању свих загребачких листова, такав да заслужује само похвале. Сем тога гостовало је у Загребу Мариборско Позориште (из којих ли разлога није дошло код нас — његов долазак не би скупо стао) које је давало два модерна немачка комада: Ег (Оно) од Шенхера и Јепзен5 (С оне стране) од Хазенклевера. У овим комадима, о којима су и београдски листови писали, играју само два лица, и Г-ђа Бугшегова и 1. Братина дају, (опет по писању загребачких критичара) ретко успелу уметничку интерпретацију.
Ми у Београду имали смо гостовања Г.Г. Павића и Бадалића у „Отелу“ и Г-ђе 3. Барловић из Осјечког Казалишта у Занату Госпође Уорн. Одлични глумци из Загреба које већ зна београдска публика, добили су лепе и заслужене аплаузе. И Г. Павић Отела и Г. Бадалић Јага интерпретирају на други начин него наши глумци (Г. Г. Милутиновић и Д. Гошић) али са исто толико успеха као ови; јер мане које бисмо им пребацили надокнађују квалитетима који чине да им је глума врло добра. Г-ђа Барловић у улози Госпође Уорн играла је одлично упркос неинтересовању које се видело по празној сали; то је једна добра и културна глумица коју радо гледамо на нашој позорници. У репризи Шроовог комада играли су и Г. Гавриловић и Г-ђа и Г. Златковић (сви у својим старим улогама) исто толико добри као и раније; уопште, представа је била једна од ретко пријатних и текла је без запињања и ако комад одавна није игран. Само чудан народ ти Енглези: кад ручају, у трећој соби (у овом случају у сали, ако узмемо да је позорница друга соба) заглуну вам уши од брзог и дивљачког ударања ножева и виљушака о тањире. Иначе режија добра.
Кс. Кс. МУЗИКА
Гостовање Г. Марка Вушковића. — Мала певачка утакмица у Сремским Карловцима. — Премијера „Даме Пик“ од Чајковског.
Ко је за првог гостовања Г. Марка Вушковића чуо његову изврсну интерпретацију „Холанђанина Луталице“ из истоимене Опере Рихарда Вагнера и Ескамиља из Бизеове Кармен“ могао се надати да ће Г. Марко Вушковић у Пу-
чинијевој 'Тоски- певати партију Окарпија на један отмени
готово савршен начин, Да није био савршен ометао му је глас, који је изгубио свежину; али му је остала његова тако завидна и поуздана музичка култура поред изврсне драмске
- интуиције. То његово мувзикално хотење и та његова. глумачка
окретност чине га најсимпатичнијим баритонистом прешао преко дасака наше бине.
који је
покрет
| На Бранковој прослави у Сремским Карловцима, 22. јуна, састало се неколико певачких друштва из лаше Краљевине. Љубљану и у опште Словеначку репрезенттрала – је „Главбена Матица" са својим мушким хором. Загреб п Хрватска су били оличени у најбољем југословенском певачком друштву „Лисински“, Нови Сад је послао оба своја, хора: „Невен“ и „Музичко Друштво". Из Београда је био „Обилић, Кад смо већ код њега, одма да додам да је он најгоре певао. На првом месту је „Лисински“, велики мешовити хор са културним и музикалним члановима и одлилним диритентом Т. Крешимиром Барановићем. „Лисински“ је извао неколико
Жтанчевих обрада хрватске народне попевке, 'Барановићеве „Враголије“ за мешовити збор и Мокрањчеву „Лесету“. По-
певке кратке, више интересантне мелодијски, отперали су врло добро. К. Барановића „Вратолије" захтевају врло велику техничку окретност и „Лисински“ се на достојан начин одужио своме хоровођи. За Мокрањчеву Десету се може слободно рећи да није никад у Београду тако изведена п схваћена и ако имамо „познавалаца Мокрањчевих руковета“. Други по реду је мешовити хор „Музичко Друштво“ из Новог Сада. Певали су само Мокрањчевог „Козара“ али им се може честитати: једна али вредна. Имају извреног хоровођу Г. Пашћана, и још да имају већи хор, да би и звучност била. већа, бити би
опасни ривали „Лисинском“. „Главбена Матица“ је послала само свој мушки хор са одличним тенорима. Левали су Ипавца, Ферстера, Е. Адамића и Мирка. Хоровођа Г. Метеј
Хубад, дтректор Конзерваторија и Опере у ЈБубљани. Занатлијско певачко друштво „Невен“ из Новог (Сада певало је једну рђаву композицију Г. В. Ђорђевића: „Засвирала Фрула“ и исецкало Мокрањчеву Осму руковет. Иначе хор је добро интонирао и реатирао на ритмичку сугестију свога хоровође. После овог састанка, на коме су била заступљена сва племена наша, намеће се питање: Зашто се код нас не држе певачке утакмице; Зашто!
»
93. ов. м. била је у Народном Позоришту премијера
„Даме Пик“ од Петра Илића-Чајковског. 0 музичком делу опере може се рећи да је све оно карактеристично у Чајков-
сковој музици примењено и у њој. Ту је и романса и руска игра, и Моцартовске пастореле. Ту је сав Чајковски онакав
каквог га знамо и у симфонијама и у камерним делима. Опецијално „Дама Пик“ је највише спојтла оно његово лично, истина негенијално Чајковсково (оно је усимфонијама поу „Оњегињу“) већ све оно што је по техници код Чајковског врло карактеристично: синкопирани ритам у пратњи, широка мелодична каптилена код певача, оркестар ванредно обојен (парочито вољи да употреби обоу у клариното). Алш нас у „Дами Дик" све то оставља прилично хладне. Можда и зато што је Либрето и сувише развучен и можда и због честог понављања у музици (К. пр. Тема из друге слике налази се и у увертири и у последњој слици, а блезме по неки пуги у тестој слици. Цела пак једна слика је израђена на једном мотиву, који се мало модифициран налази у 1рвом ставу пете симфоније.) ·
ИН, премијери је музички водио опзру |. СОг. Христић. Режија. је била у рукама Г. Павловског а декор од Г. Браиловског. Партију Лизекренрала је Госпођа Роговска. Улога израђена, само код сваке велике градације је Г-ђа Роговска форетрала, тако да је већ прелазило у викање и сасвим је поје љиво да је онда морала изгубити тон. Г. Зиновјев (Херман) са својим расцепаним тоном и својом неприкладном фигуром није био за ову партију, а још мање би му требало довволити да са сцене диригује диритенту (то је у осталом чинила и
Г-ђа Роговека). Остале улоге биле су у рукама Г-ђа _ Ваљани, Пинтеровић и Драусаљ и Г. Г. Јурењева, Ертла, Милутиновића, Стефановића и Израиљевића. Соноран алт Г-ђе Ва-
љани истакао се у арији за клавсеном у другој слици, а у трећој као пастир. Г-ђа Пинтеровић је израдила своју улогу до најситнијих детаља и то јој је свакако најбоља улога. Г-ђа Драусаљ, — о њој нећемо говорити нарочито подвлачимо само своје старо мишљење да је она част нашој Опери. Г. Ертл који је певао Кнеза Јелецког заслужио је онакав аплауз. Чувена арија коју нам сви руски баритонисти певају на концертима, била је стилизована и отпевана, како никад ни један руски баритониста није певао у Београду. Али дикција!; Највећи пак успех доживео је Г. Фортунато. Балет из треће слике има смисла и ритма п врло лепо употребљених маса. Међутим оркестарски део партитуре није био израђен.
Привремени.