Покрет

350

покрЕТ ·

- „Дан је био изврстан, ортаци су зарадили седам франака. Стари крпач се заустави и рече Ру...у: „Мој дечаче, имамо права да се добро навечерамо и да прославимо данашњу светковину, јер је данас 15. август.“ На то младић додаде непромишљено: „15. август! па то је Св. Марија, празник моје матере,“ Само је то изговорио кад се учини сав измењен, погледа на све стране с чуђењем, и осврћући се своме сапутнику, крпачу посуђа, рече му: „Али ко сте најзад ви, и шта ја чиним ту с вамаг“ Јадни старац би запањен и не успе ништа да објасни свом пратиоцу који се замишљао још у Паризу, и коме није остало никакво сећање од прошла три месеца. Морало се ићи код председника сеоске општине, где се имало огромно муке око објашњења,“

Још 1212. год. на позив једног егзалтираног чобанчета, код Вандема у Француској, стала се скупљати небројена дечија војска, која је бројала више хиљада, и које ни најочајнија родитељска преклињања нису могла одвратити од огромног нагона да путују и спасу свете земље. Спречавани од ког било добијали су наступе незаустивог плача и грчева по свем телу. Ова је војска умирала од глади, жеђи, припеке; огроман број се потопио приликом бура на мору а остатак био распродан од шарлатана у Александрији. Кроз цео средњи век у средњој и западној Европи скупљале су се огромне масе, гоњене неодољивом жељом за путовањем, деца која су умирала ако би их спречавали, људи свих класа и свих народности, богати и сироти, носећи свеће и заставе, певајући псалме, облачећи се у крпе и шибајући се до крви, лежући раширених руку у облику крста, наги, у грчевима. Крајем четрнаестог века овим се појавама придружује још и играње, тако да ове огромне процесије пролазе често сву Немачку и Француску играјући са венцима на главама, опасани марамама, држећи се за руке, скачући страшно високо, јер им се чинило, изјављиваху, као да играју по крви. А играху не по својој жељи већу наступу; по читаво пола дана, павши најзад изнемогли, и стењући од мука. Помагали су им у таквим приликама стежући их снажно марамом око трбуха. По каткад би оваквим играма претходили епилептични напади. Оваква епидемија у разним нијансама развила се огромно свуда, под именом игре Свето-јовањских играча или игре Св. Вита.

Поступно је први елемент оваквих епидемија: нагон путовања, отпадао, и остајао онај додати, игра праћена свим симптомима хистеричних наступа и сомнабулизма. О Светом Јовану скупљају се сви они

који пате од разних хистеричних надражаја, којима се та епидемија преко године код њих само означавала, спремна да се декланшира тек одређенога дана; док су ови псикастеници, који су од тога бивали слаби, збуњени, узнемирени и болешљиви, мислили да их тај велики напад од свих тих ситних узнемирења исцељује. У истини они би од тад били мирни преко све године до поменутога празника, кад се акумулована бољка дешаржирила. Водили би иху капелу Св. Вита, после игре изазиване музиком, преко воде, као што се види на слици Бројгеловој. Слични наступи, приписивани уједу тарантуле, распострли се из јужне Италије у 14, 15 и 16 веку. Веровало се да једино музика може спасти од оваквих наступа и од сигурне смрти која им је последица. Звуци инструмената неодољиво их тераху на игру, а сјајни

метали, као мачеви деловали су чудно на „тарантате“

— играче, који су имали пожуду према црвеној боји. Сви су они имали страст да гледају у море, све је очаравала вода. У рукама су носили пуне чаше воде и тиме се увесељавали; у великим судовима воде квасили су сваки час руке и главу:

АЛц тап пи ропан

Зе мојен сће пи запан;

АПи тап, аЏа ма: АЛ тап, аПи тап.

„Мору не носите, ако ми здравља желите, мору, путу; мору, мору!“

Др. Војислав Суботић посматрао је поменути обичај о Тројичинудне у Дубокој, у Пожаревачком округу. Тамо се дотичног дана скупља силан свет из овог и околних села, од којих велики број подлеже извесној чудној болести чији је назив румунски: „Вусали“, што на српском значи „духови“. Обољевају већином Срби, али такође и Власи; највише жене, но исто тако и људи и деца. Наиме на сабору, без ранијег видног знака, и при самом јелу, прене-

могне одједном по неко, падне, добија дрхтавицу,

плазмотична јецања, спалу температуру, и показује све знаке бесвесности. Овакви наступи понављају му се само тог дана у години и верује се да му ништа не може помоћи изван игре са „краљицама“, које тад, пошто је болесника маса, имају пуне руке посла да свима притекну у помоћ. Три девојке свечано обучене престављају Краљице; три играча Краљеве. Држећи се рукама једни другима за појасе они састављају једно коло, које наступа испред карабаша, поигравајући по такту чудне музике карабљица. Кад дођу овако болеснику, они најпре играју око њега. Краљеви га својим мачевима закрштавају по грудима а ногама га се дотичу. Затим га краљеви, први и други, дижу са земље, узимају чврсто између себе, хватају се у коло и наступају играјући према Дубочкој реци, која је нешто даље. До реке три пут пуштају болесника и играју око њега, прскајући га по лицу из својих уста ижватаним пепелом, белим луком, дрмусајући га, зовући га по имену. На реци га запајају водом с краљева мача, и враћају га, обучно ту на реци повраћеног, истом игром, са она иста три одмора, на место одакле су пошли. Каткад је нужно и две, и три процедуре овакве извршити до коначног повраћања болесника к свести, што се нарочито односи на врачаре, којима на крају ставе меда у уста и остављају да се саме поврате и буду одтад још видовитијим и јачим. Процедура траје од двадесет минута до два сата. Лесова играча има неколико, као и карабаша, јер је оболелих сваком приликом преко стотину. Песма која се пева, на српском гласи: „Опа овако!

Опет тако!

И још једном

Опет тако!

Тако бела, тако,

И изусти хеј!“

Присус во неке више силе, ношење у себи неке мистичне снаге, која их гони да врше оно што сами као да неби желели, је основно убеђење код свих ових падавичара: за разлику од факира и дервиша, магова који ту силу на нарочити начин призивају у себе, ови се на нарочите начине желе баш да ослободе од ње. Читаве генерације овде кржљаве од ње, нарочита болна менталност се организује у њиној средини; отуда безброј врачара, које су се дуг низ година најпре одликовале падањем у русаљски занос и