Покрет

44 покрЕТ

аутора или против њихове воље то је споредна ствар.

Опозациона штампа у почетку кризе чувала се да удари директно на Мусолинија. Али временом је смер њених нападаја све више скретао према његовој личности, но још увек опрез :0, под мање или више широким формулама: „Тражимо пуну исти: нуј«“ „Неумитну правду за све кривице!“ „Правда се не сме зауставити ни пред чијим прагом.“ Те су фразе могле изгледати безначајне профаним читаоцима новина, но њихов смисао и тенденцију одмах осетише заинтересовани. Фашистичка штампа је тек сада отворила ватру на свој некадашњи начин, На „претњу“ да се „Правда не сме зауставити ни пред чијим прагом“, загрмео је /трего, орган фашистичких екстремиста: „ Вођа, спасилац Ошаџбине не сме се дирнути! Фашигам то неће допустити никада и ни уз коју цену. — Штпа значе те мушне алузије (у опогиџшионој штампи)о Шппд значе ове нејасне прешњег., Хоћетше да оптужише нашег шефа, хоћеше да га укаљаше сумњичењем 2 Е добро, мрцине, ту ћеше поломшти зубе. Вођа је за нас светиња, он је изнад свега и изнад свих, јер у њему је оваплоћен спас Опшаџбине ш њена будућност; јер без њега осшаје само хаос и анархија; јер би без његова вођства Итшолија будућности, коју ћемо учиниши великом ма шта нас стало, остала празна реч. „Ко дирне Милицију (фашистичку), чека га куршум“, рекао је једног дана Вођа, и данас фашистичка Италија одговара : „Ко дирне Вођу биће смрвљен у прашину !“...

Од ове страшне тираде није се озоиљно по. плашио нико. Као ни од „обавештења“ посланика Фариначија, стварног вође екстремиста, који је у свом листу Стетопа Миоа овако прецизовао став фашизма према афери:

„Похитоћемо да изјавимо: ако би протшивни= цима пошло за руком увериши нас, да је ово злочинство истински фашистичко, да оно, дакле, припада нашој партији и да га је хтео режим — штпо ми апсолушно искључујемб — ми бисмо смело изменили мишљење о свима оптуженима. На ово ће „се зграњаваши опозициона штампа 2 Нама је шо колико пи лањски снег.“

Оцозициона штампа се у истини „згранула“, и зграњавање јој није успео да ублажи ни други један фашистички идеолог, који се дао на оваква резоновања:

„Мусолини је шеф Владе и Вођа фашизма.

Дакле, он је још, и пре свега, нођ једне револуције

у развоју. Ако би он желео пшчезнуће Матеотија, шо би се таква жеља имала приписашп вођи револуције који не може бити суђен кришеријима обичног суда. И у шом случају судија би се морао заусптавишти пред прагом Палате Киџи (Председништво Министарства.)“

На вербалне претње одговарало се са стране

опозиције исто таквим претњама: крваве речи 0

Варшоломејској ноћи изазвале су орган клерикалне странке на прорицање, да ће те ноћи „фашигам наћи крај у блату својих злочина и у крви својих жртава.“

Разуме се, полемике и филозофисања о „правима револуције“, о којима говоре већ до отужно“ сти, фашистима не помогоше много. Права револу· ције не бране се дискусијама, нити допуштају ди скусију. МИ кад је фашизам доспео дотле да му се у штампи та права оспоравају, а он на та оспоравања мора да одговара такоће само новинарскимарг Јментима — самим тим доказује, или да се његова револуција већ преживела, или да особито дубока никад није ни била. Кад диктатори оду у јуристе, — свршено је са диктатуром. Нарочито кад јој се не види циљ, а то је случај данас са фашистичком диктатуром. Шта се хоће» Куда се иде» — та питања се стално и све упорније упућују Мусолинију» и то и од политичких група које су му најближе и које су га до сада предано помагале. Одговор фашиста на таква питања никад није био бог зна како јасан и прецизан; обично му се губио смисао под тешко разумљивим поетским фигурама. Али у овом садашњем потресу смешно би било излазити пред озбиљне људе са поетским фигурама : то осећа. и Мусолини и зато је нашао за најопортуније, да на питање противника одговара такође питањем: А шта хоћете ви» У свом писму комесару фашисти“ чке федерације за округ болоњски, он овако објашњава жеље опозицаје: „Нико се (од опозиције) не усуђује да говори отворено. Али је њена потајна нада, да ће успети да фашизам изложи вољи парламентаризма, а онда ће опет отпочети стара ружна прича.“ Е

Фашизам је и до сада, у главном, живео од грехова својих предходника, и живео скоро две године; ако му за одржавање и у будуће буде служила само успомена на „ружну причу“ из прошлости, није му далеко крај. Јер и најружнија прича се заборави, кад је одмени друга не мање ружна. А фашизам данас италијанском народу није лепа прича, и поређења њега са бившим режимом не испадају на штету овога. Ликвидација фашистичке диктатуре примила би се, дакле, врло радо, само кад би било снага способних да је спроведу. Али где су те снаге; Хетерогена опозиција само је моментано сложна, и то у једгој тачки: да се треба „вратити на колосек нормалности:“ Наравно, „нормалност“ значи сасвим нешто друго ортодоксним социјалистима, а друго опет клерикалним популистима или оним либералцима, којима фашистичка диктатура поста несимпатична тек кад видеше њене „ексцесе“. Тешко је с тога веровати у могућност заједничког рада тих странака, особито у тако једном компликованом и деликатном послу какав би изискивала трансформација фашистичког у парламентарни режим. ИМ зато што је тако, зато мора да се трпи Мусолинијева диктатура. Да ли ће пак она имати могућности да сама ликвидира, или ће пре тога доживети слом, то ће се видети можда већ у најскорије време. Данас ова друга евентуалност није нимало невероватна. Р. Н.