Покрет

покрет 43

размаха генију једног Кромвела или Петра Великог, — у другој, она значи слободу за ничим необуздавано манифестовање неспособности и ништавила, које човека изазива. А то је разлика!

Но и најидеалнија и најплодоноснија диктатура има смисла само као један прелазан режим. Јер једина њена добра страна у том је што омогућује примену метода који најбрже воде циљу. И зато је услов њеног успеха: да је циљ јасан и одређен и — да се дуго не чека на резултате. Самим трајањем својим диктатура поништава себи таззоп Фебе. Јер трајање је доказ: или да њени методи нису ефикасни, или да личности које врше диктаторску власт нису својој дужности дорасле: у једном и у другом случају, диктатура је један неуспео експерименат.

Шта је овај ексерименат дао Италији, где је предузет скоро пре две године» Питање је актуелно, јер суга сами догађаји таквим учинили, и оно је данас потиснуло свако друго из јавног живота нашег западног суседа. Искрснуло је изненада: изазвала га је, као што се зна, погибија социјалистичког посланика Матеотија и, још више, пометекост и депресија фашистичког вођства првих дана после убиства. Још ни данас, после скоро два месеца, није могућно разумети држање Мусолинијево у тим критичним часовима. Јер он, или није знао ко ће све бити погођен, ако се допусти да трагедију Матеотија истражује суд, — а то би значило, да није знао ни шта се у његовој непосредној око: лини, дакле у врховима фашистичке стране, догаба; или је знао али му је недостајала смелост да заштити своје сараднике, кад су ови, неспретношћу извршилаца или низом случајности, постали незгодно изложени пред јавношћу: једно и друго подједнако компромитује диктатора који је желео да се верује, како се он у своме политичком раду држи рецепата Макјавелијевих. (Додуше баш та његова жеља коју је остентативно испољавао изазива сумњу, да није добро схватио науку свога учитеља и да је, и као диктатор, остао оно што је некад био: један сувише... комуникативни новинар и социјалистички беседник. Јамачно би га велики Фирентинац, да је нешто жив, подсетио на пример свога истински доброг ученика Фридриха Хоенцолернског, који је делао у духу учитељеве науке, али тим не само да се није хвалисао, него је чак писао некакве трактате против те неморалне науке.) Та пометеност дала је маха противницима, и фашисти су стерани у дефансиву. И не само то: „макјивелисти“ у врховима странке допустили су да убиство Матеотија па, природно, и сви други подвизи „црних кошуља“ буду узети под једну врло помну јавну анализу, а онда је морало доћи оно што је дошло. Месец дана Италија је запањена слушала најтеже оптужбе против људи који су дотле имали репутацију њених спасилаца. Оптужбе су расле поступно и постепено али непрекидно. Изашло је на јаву којешта што подсећа на епизоде из криминалних романа, а један за другим сарадници Мусолинијеви одлазили су у апс: Филипели, Роси, Маринели. Што је за фашизам било најгоре: није се могло предвидети, где ће бити крај тој серији. Јер врло брзо је постало јасно да ће и Мусолини морати поделити одговорност са својим компромитованим по: моћницима. Са политичког гледишта, од самог по-

четка афере било је изван сумње, да је његов део

одговорности огроман, — толики да се једва и може понети. Али ова политичка одговорност противницима није била довољна; они су прегли да Мусолинија и кривично учине виновником убиства. У том су им ишли на руку и некоји од оптужених фашистичких првака, Истина, ови су се некад у сретна времена заклињали на верност и „слепу, безусловну одакост и послушност“ Вођи, и без потребе пред јавношћу истицали своју спремност, да

Сретен Стојановић: Борба на његову заповест убијају и даду се убити, — али кад дође доба искушења, они не хтедоше бити жртва „за свету ствар фашизма“ него покушаше да се бране, не мислећи при том шта ће остати од ауторитста Вође. Одбрана њихова је врло занимљива као илустрација прилика, нарави и обичаја, — и даје нов доказ да оно што се обично подтура Балкану није ограничено на ово наше толико озлоглашено Полуострво. Према италијанској штампи која сада о овој ствари говори прилично слободно, тројица од оптужених првака гледају да се спасу, просто речено, — уценом Мусолинија и још некојих својих другова који су остали у слободи,и у власти. Бивши шеф Пресбироа, Роси, који је у убиству највише компромитован, има опасног браниоца у проф. К. Бацију, директору фашистичког листа Миоуо Раезе. Господин професор је успео да се са масом незгодних документа уклони у Париз, — на име, да се уклони и од судских власти због афере Матеотија, а и од фашистичких пријатеља који би се могли интересовати за његове документе. Бивши државни секретар Алдо Финци, такође један од војвода Мусолинијевих, учинио је нешто слично. Он

је у свом шестаменту — тако је овај састав назван, јер га је Финци писао стрепећи да ће и сам можда бити уклоњен са света! — који је поверио

брату, изложио до у детаље историјат и убиства Матеотија и свих осталих злочинстава, као и организацију фашистичке Чеке и имена лица која за њом стоје. То исто што Финци у свом тестаменту, „разрадио“ је оптужени Филипели, бивши директор другог фашистичког листа, Согпеге МаПпапо, у некаквој својој исповести. И један и други докуменат, и Филипелијева исповест и Финцијев тестамент, данас су у рукама опозиције, — да ли по жељи