Покрет

42 ПОКРЕТ

чићевом увек расположење, душевно стање које се, после, само изражава, објективише преко конкретних мотива и садржајности. Песник није црпео своју инспирацију из — рецимо — повести оне мале принцезе, оне зизиеме, оног човека са Јонског Мора, оног Кнеза Паска Задга или поклисара Менчетића нити из појединих призора и анегдота из живота цара Душана, већ су те повести, анегдоте и визије процветале из његове инспирације да би легендарно или историјски отелотвориле, индивидуалисале његову меланхолију, његову неодређену жудњу за неком великом, страсном љубављу, његову сањалачку и болну носталгију за античким југом — и за младошћу, његов блештави и каприпиозни сан о старом Дубровнику или његово трепереће родољубиво усхићење за сјај и славу Душановог доба. -

Тако су и те његове, привидно, „артистички“ описне, анегдотске и објективно-историјске песме односно, циклуси песама — у својој суштини лирске. Али код Дучића, често, већ и ти спољашњи, предметни мотиви представљају, својом новошћу и особеном оригиналношћу, високе песничке вредности и тековине за нашу поезију. Сунчана визија мора и приморског пејзажа у „Јадранским Сонетима“, бојадисана и духовита евокација дубровачке прошлости у „Дубровачким Поемама“ и, најзад, цела форма и суштина „Плавих Легенди“ отвориле су нашој књижевности нове видике и могућности. -

Догађа се, међутим, да формално савршенство,

артизам и игра маште, понекад, и надјачају и, такорећи,

апсорбују дубљи, чисто-песнички момент, у којим нам случајевима Дучић, на место интимне, трепереће лирике, даје песме од извесне вештачке, идолске, парнасовачке лепоте. „Моја Поезија“! понеки „Царски (Сонет“ и „Ае Зета“ показују нам песника са те стране.

Најживљи, најистинитији и најнепосреднији је Дучић онде где опева моменте свога индивидуалног осећајног и душевног живота, нарочито, своје љубави, у чијој је концепцији као и изразу дотерао од свих наших новијих песника до највише спиритуалности. Најсавршеније примере таквог лиризма наћићемо у његовим циклусима „Сенке по води“ и „Душа“ као и у оних (у С. К. Гласнику објављених) „Седам Песама“ којима се, по чистоти инспирације и свежем, пантеистичком осећању природе, придружују и „Песме о Сунцу“.

У погледу прозодије, Дучић је, такође, француски ученик. Глатки и свечани француски александри-

нац очарао га је нарочито и он је тај класички облик,

виртуозно, пресадио у нашу поезију, снабдевши га (пошто је, било свесно, било инстинктивно, осетио његову инхерентну укоченост и монотоност) ритмом нашег идиома и својим живљим личним акцентом (пикантна, праскајућа каденција „Дубровачких Поема“). Ипак, Дучић није из далека толико одан александринцу колико су то многи његови критичари и следбеници; он већ од почетка пише понеке своје песме и у неком краћем, живахнијем стиху који доводи до нарочитог савршенства у оним својим „Џесмама о Сунцу“. Осим тога је у „Плавим Легендама“ и потоњим сродним поемама (у крфском „Забавнику“) и потпуно напустио везани облик, у корист једне мелодичне песничке прозе чији је он код нас творац и мајстор.

Песничка је проза и у његовом „Писму са Алпа“ (1906.), „Писму из Женеве“ (1908.), и у „Писму с Јонскога Мора“ (1911.) која су и по својој садржини субјективна, импресионистичка и аутобиографска. У тим писмима као и у својим књижевним приказима и студијама о Војиславу Илићу, Бори Станковићу, Владимиру Видрићу, Милораду Митровићу, Петру Кочићу и Исидори Секулић, Дучић се, пре свега, трудио и успео је — да да примере формалног, стилског савршенства, типове модерне уметничке прозе чији је главни смисао и врлина у њиховом естетичком дејству. Начин излагања, сликања је ну тим критичким и естетским списима вазда, импресионистички, декоративан и евокативан; и есејиста Дучић је увек, првенствено, песник артиста.

Прву збирку својих, још младалачких, „Пјесама“ објавио је Дучић г. 1901. (у Мостару). Друга књига „Песама“, којој он, стварно, захваљује своје име и репутацију, изишла је г. 1908. у Београду. Следеће своје песме и прозне написе публиковао је у СК. Гласнику, у загребачком Савременику и, за време рата, у Забавнику (Крф).

Са Јованом Дучићем почиње наша модерна поезија. Он нам је — иако још у оквиру једног данас већ историјског артизма и једне парнасовачко-симболистичке идеологије — дао прве примере, прва готова ремекдела једног вишег и свеснијег лиризма, у којима, слободно и непосредно, проговара и индивидуално осећање и стварни душевни доживљај; он је

створио утанчаније духовне и језиковне облике за

адекватно изражавање таквих садржајности и, најзад, што је по даљи развој наше поезије било од највећег, од пресудног значаја, он је својим радом и целим

својим ставом, коначно, учврстио нашу везу са француским песништвом као вођом и учитељем.

Тодор Манојловић

ПРЕД СЛОМОМ ФАШИЗМА >

Постоје диктатуре и диктатуре, и, да употребимо речи Мусолинијеве којима се он послужио анализујући појам демократије, „ништа не изгледа толико гротескно као покушај да се све оне сведу на једну заједничку меру и на једантип.“ У једном случају, диктатуру не води никаква идеја, јер је она последица одсуства сваке идеје: њој се прибегава зато што се не зна никакав излаз. Она, дакле, не решава, и не упућује ка решењу, никакве проблеме; она спречава решења, јер се свако решење, које се да предвидети, сматра за зло. Она

кризу уклања парализовањем државе и јавног жи-

прилици та неодговорност

вота: зауставља, управо слеђује струје, да после

неког времена, немоћно, пусти да се сурвају лавине. Таква је диктатура, у истини, очајничка капитулација пред тешкоћама. Највиднији пример тога типа даје Шпанија. — То јест, даје данас, а како ће бити сутра, кад се буде могло судити по стварним резултатима о другима, то ће се тек видети. Нису, разуме се, диктатуре увек и свуда ове шпанске феле; међу њима могупне су разлике какве се једва и замислити даду. Заједнично им је само једно: неодговорност. Али док у једној значи – неспутавање