Покрет

покРЕТ

41

опет има право у колико нам он објасни да ми желимо да он нема право. Ми смо још у почетку нагласили да је Фрајдова велика заслуга што је први указао на улогу коју жеље играју у нашим сновима. Могло би се рећи, и та му је замерка и учињена, да све то није ништа ново, да се ту ради о чињеницама

нашег непосредног искуства. Али баш у томе и лежи.

Фрајдова заслуга, што нам је на ту чињеницу непосредног искуства он први скренуо пажњу, што пре њега нико није учинио. Сем тога Фрајд је успео и нешто више, показао је не само да снови могу бити израз наших жеља, већ и да се те жеље не морају у сну увек манифестовати отворено, него могу наћи израза и у извесном скривеном, маскираном облику. Ми и у будном стању не дајемо нашим психичким стањима увек адекватан израз. Има много ствари на које ми не бисмо хтели и не желимо да мислимо, те зато покушавамо да те ме“сли одагнамо другим, које им могу бити сасвим супротне. Кочоперимо се и заузимамо борбен став при појави непријатеља и ако у нама злада страх и жеља да бежимо. Идемо ноћу кроз шуму, певамо и правимо ларму да би смо сами себи улили храброст и одагнали страх. Жеља за храброшћу чини да се уживљујемо у ситуацију храброг и тако потискујемо или бар само маскирамо страх који у нама у ствари влада. А кад су оваква маскирања могућа на јави, немамо разлога да верујемо да су она немогућа у сну.

МОЈЕ АЦА

На почетку наше модерне поезије стоји доминирајућа личност Јована Дучића. Он спроводи, свесно и одлучно, онај радикални обрт или ориентацију ка једном песништву осећања и душевних стања, оном чистом лиризму, у коме модерна осећајност види најнепосреднији и највиши облик поезије.

У својој првој младости стоји и пише, доста наивно, под утицајем Војислава Илића и Пушкина (овог је последњег и преводио). Тек један дужи боравак у Женеви и Паризу (где завршава своје студије) и ревносно проучавање модерне француске књижевности отварају му очи и преображавају га, такорећи, у самога себе.

Његова поезија процветава у француској атмосфери и она, разуме се, и носи обележје и временску условљеност онога духа, у чијој се близини, под чијим се подстреком развила. Дучић затиче у Паризу још живи култ Хередие и Сили- Придома, усред којег, међутим, већ блешти и дејствује и чар позних 'симболиста, једног Албера Самена, Ханриа де Рењива. Младог српског песника засењује формално савршенство и артизам прослављених парнасоваца чија је још и доктрина ближа његовом схватању, али на његово дубље, интимније песничко осећање, ипак, јаче дејствују симболисте којима је он по души сродан. Код њих наилази на своју праву храну његова велика жудња за ретким, рафинираним естетским сензацијама, за вишим, аристократскијим облицима живота и уметности и за једном поезијом слутње и духовне нежности. Парнасовци пружају му само понека начела и теорије којих се, после, његов добар песнички инстинкт при стварању, готово увек, ослобађа. Ње-

# Одломак из: Основе ш развој модерне пдезије,

Сасвим друкчије ствар стоји са Фрајдовим тврђењем да су сви снови израз наших жеља. Нема сумње, нема тога сна који се са нешто добре воље и дијалектичке способности не би могао довести у везу са каквом садашњом или давно већ потиснутом жељом. Али не треба никако заборавити да у том случају та веза може бити резултат случајних асоцијација, и да је успостављена тек у будном стању, а не у сну. Дакле и ако неки сан може изгледати да има какве везе са нашим жељама, то још не значи да су му те жеље узрок. Ми ту везу можемо створити накнадно, пронаћи је и ако она у сну није постојала и тако по речима Марсела Бол-а као какав мађионичар извлачити из шешира оно што смо претходно сами у њега метнули. У овоме се и састоји слаба страна психоаналитичке методе, да се оно што је логички могуће одмах сматра као реално истинито, те тако утре разлика између стварности и могућности. Нема сумње да се огромна већина снова да довести у какав било позитиван однос с нашим жељама, али то још није довољно да се тај однос прогласи за однос стварне узрочности. Не сме се никад заборавити, да смо ми тај однос накнадно створили, што још не значи да он заиста и постоји. Психоаналитичари нажалост врло често предвиђају да између могућег и реалног постоји огромна провалија, а ко њу не види или неће да је види, пре ће се у њој изгубити него што ће прећи на другу страну.

Д-р Бранислав Крстић

ДУЧИЋ.

гова осећајност и талент су млађи, напреднији и оригиналнији од његових идеја, његове песме модерније, боље од његове естетике. Дучићева поезија и ту је њена битна новост и главна вредност заснована је сасвим на осећању. Она извире из таласања, из преливања његовог расположења, његових душевних стања којима песник прислушкује, стално, најделикатнијим слухом и даје, после, уметничког израза и облика.

Понеки критичари пребацивали су му „артизам“ и „естетизам“; он је, стварно, велики артиста и естета у облику и на површини, али испод те површине трепери једно дубоко осећање, један тихи, али веома интензивни лиризам. Само што они критичари —- људи „литературе“, дакле: површане нису умели да продру до тог лиризма; исто као што нису били у стању да продру ни до увиђења, до сазнања да и љубав према лепоти може да је дубоко емоционална — чак и емоционалнија од свега што антиестете сматрају за емоционално и „достојно“ емоције — и да је, најзад, највиша тајна и чудо поезије баш у једној надчовечној визији и екстази лепоте (— али те ствари су већ потпуно неразумљиве за „литерате“ — они тај проблем решавају, брзо и „трезвено“, оценама као „ларпурлартизам“, „декадентство“ и слично).

Та основна субјективност и душевност Дучића условљавају и једно сасвим особено, у нашој новијој поезији све до њега, готово, беспримерно становиште или однос према предметноме, према ономе што, обично, називамо сижеом или мотивом песме. Песник га не пориче и не искључује из своје поезије, али му даје ту једну само секундарну, подређену улогу. При-

марно и полазна тачка је у песничком стварању Ду-