Покрет

покрет

1300 метара, ширини од 500 метара и висини од 160 метара. Цело брдо није међутим састављено од железне руде него се она груписала у три и по форми и по садржини различите громаде између којих се увалило негде више негде мање јалове земље и жутог шкриљца. Озе громаде имају већ од старине своје називе: северни зове се Јазавац, срелњи Адамуша, јужни Лштица. Количана рудеу ове три громаде била би ова:

дужина“ дубина висвна м5 тона Јазавац 1900 м _ 200м #69м 8,220.000 12,700.0090 Адамуша 200 м _ 100м 160м 3,200000 12,800.000 Литипа 80м –160м 80 м 5024000 4.096000

Укупно 7,424.000 29,596 000

Сама дакле ЈЉубија (односно /аворик) у ове три наслаге које су отворене садржи констатоваву количину од око 30 милиона тона железне руде док она, по стручним оценама Сарајевског Рударског Одсека, прелази цифру од 43 и по милиона тона. Ако се узму у обзир и остала налазишта железне руде у подручју Сана може се претпоставити да је на овом терену има 200—9250 милиона тона. Но већ сама количина у ЈЂубији отворених 950 милиона тона руде достаје за 40 година експлоатације при

производњи од 2.000 тона дневно односно 600.000 тона годишње.

Што се тиче квалитета љубијске железне руде осим већ напред поменуте констатације да доњи део (!/4) сачињава сидерит, док горњи (7/,) прелази у | лимонит, ево неколико типских анализа из разних мајдана (по Д-ру Кацеру):

Железа 43 —49%, 46,85 — 56,10. 37,40 —12,45 57,46 Мангана 1 = 2,60 1,21 — 2,68. 2,05 — 2,06 2,05 Крем. кис. 28. —13,7% 3,90 — 14,30. 4,55 — 4,70 2,90 Фосфора 0,161— 0,266%, 0,177— 0,348 0,112— 0,119 трагови Сумпора 0,018— 0,0269) 0,007— 0,03 0,037— 0,051 — 0,034

Са експлоатацијом железне руде у Љубији у

већем стилу (јер се она тамо на мало копала и ливала већ од памтивека) започело се у јуну месецу 1916. год. у режији бивше аустро-маџарске војне управе. Експлоатацијом је руковао проф. Граник са читавим штабом инжињера и обилном и јефтином радном снагом руских ратних заробљеника. Радило се на најширој основи тако да се већ у првој години експлоатације (1916.) постигла дневна производња од 350 тона; до краја 1917. год. она се попела на 2.000 тона, да у току поратних година, у нашим рукама, не достигне досад ту цифру.

Рротег зЕког оеусстуврретп“

5 љебсљу РА Ј

Лала.

= п=-рфљтес.

Јаместу Кмое

Манја. Иља, Метје РРА И БА 2722 И о Лао 7 пао. ~ ~ Ееке 7 А

Бета, 22222 4 РРА 35

РОДИ

реке а

77777 777,

Боманокао 25

Ве»фато_ 72 у за ИД | 2, А

2 па

МА ПЦ | МИ

Му Пра АЛА А МАМА А 1 Му МАМА ај

Ион 22

“

ДНА

Рудник Љубија:

ЛИКВИДАЦИЈА ПИТАЊА РЕПАРАЦИЈА

Још: за време преговора о миру чуле су се са енглеске стране оптужбе, да се некоји француски државници и војни кругови заносе идејама о обнови Наполеонова уређења (модернизована, разуме се) Немачке. Данас је довољно познато, у чему су били ти наполеонски планови Француза у почетку 1919. године: сви њихови тадашњи одговорни државници н сви генерали, заједно са Фошом, налазили су да Француској новом границом и оним гарантијама које су касније унете у уговор о миру није довољно заштићена безбедност према Немачкој. Зато су тражили теритсријалне гарантије. Тај захтев је одбијен а у накнаду за напуштене територијалне гарантије Француској је стављен у изглед савез са Сједињеним Државама и Великом Британијом који би, сам по себи, гарантовао безбедност и против најлуђих реваншиста с оне стране Рајне. Међутим,

4 у Воеђе ел бој Џеде “

МАУ

УДА 4 ЦМ РРА 2 ДЦ у

А МА па АРА

2 лаом: А Вида ~ те с моде ОКС јеуље

(64

Теп(је Би: Е окгујеувс.

Пресек „Јазавца“

од савеза не би ништа: гарантни пакт је у Америци пропао чим се за њега сазнало, а Енглези су се пожурили да пођу за примером Америке. (Примили су били пакт условно: ако буде примљен и у Америци.) Француска је, дакле, остала и без савеза и без — стратешке границе. Према томе,

„уговор о миру у главном делу свом (главном са

француског гледишта), у одредбама о безбедности, показао се неефикасан. Убрзо се видело да је такав и у оном делу који садржава одредбе о репарацијама, — дакле опет о питању које је, са еко' номског гледишта, питање живота Француске. Јер, поред свих тих одредаба, Немачка је, стварно, године 1922. обуставила плаћања и Француска се нашла пред опасношћу да јој накнада штете остане илузорна. Али Французи не би били Французи, кад би допустили да се овако прилике окрену на њихову штету. На обустављање плаћања) и лиферо-