Покрет

покРЕеТ 55

вања репарација од стране Немачке, ови су одговорили окупацијом Рура, дакле области без које је немогућна индустрија Немачке, а нарочито њена ратна индустрија. Даље, трајна окупација Рура, или бар окупација дужег рока, довела би у питање и политичко јединство Немачке. Истина, сепаратистички покрети који су се стали јављати одмах по доласку француских трупа нису били озбиљни, али погрешно би било по њима судити и немогућност сецесије рајнских области од осталих немачких земаља. Трајна окупација Рура створила би економске услове за такву сецесију, и она би дошла неминовно. А тим би било реализовано оно што је пре сто година покушавао Наполеон, стварајући Вестфалску Краљевину, Рајнски Савез итд. Немачка би, бог зна за колики низ деценија, нестала из реда великих сила и била би за Француску потпуно безопасна. Да ли је Поенкаре смишљао такве планове, кад се решио на окупацију Рура» Разуме се, пред јавношћу он је окупапији постав. љао много скромније циљеве, — управо толико скромне да већ по тој својој скромности изгледају невероватни. По званичној версији, циљ је био једино економски: Француска је окупацијом узела само гажу, залогу, дужнику који неће да плаћа своје дугове, и ту залогу експлоатише. Експлоатација Рура могла би дати резултате тек у даљој будућности, — али резултате грандиозве: није чудо што их је поплашена фантазија енглеских новинара видела већ остварене и у страху стала викати о опасности монопола угља и челика и искључиве доминације француске индустрије на Континенту.

Међутим, те више или мање вероватне могућности и „опасности“ остале су, као што је већ речено, резервисане за будућност; моментано, практичних резултата окупација није давала, чак је за француски буџет значила нов терет. Али имала је огромно политичко дејство, и у Немачкој, и у Енглеској, па чак и у Америци. Ни једна ни друга од заинтересованих држава, ни Немачка, ни Енглеска, нису могле допустити да Французи продуже окупацију Рура. Морао се тражити начин, да се отуда извуку, кад се већ не могу истерати. (Јер за ово друго не достаје снаге и једној и другој, све и кад би било довољно добре воље). Морало се, дакле, питање репарација кренути са мртве тачке на коју је доспело пре скоро две године.

Иницајгтива је дошла од Америке. Њен генерал Довс појавио се пролетос са планом за реализовање реперација. План су примили сви заинтересовани и сад га само треба применити у пракси. О тој примени расправља Лондонска Конференција ево већ прилично дуго.

Посао јој споро напредује, али напредује и, пошто су највеће тешкоће већ свладане, није вероватно да ће неке нове, непредвиђене, досадашње успехе довести у питање. Може се, дакле, узети да ће овом прилкком успети да се изради један механизам за истинско реализовање репарација који ће моћи функционисати. О том механизму који још није готов за сад се може рећи само то даће бити врло компликован.

Вероватно је да ће се, и после евентуалног успеха у Лондону — евентуалност која није далеко од извесности — још која конференција (ова садашња је, ако се не варамо, двадесетитрећа!) бавити питањем репарација. Али своје генерално и ре-

ално решење оно ће добити ових дана. Решење ће значити — то се мишљење често налази у француској штампи — нове жртве за Француску. У истини, значиће жртве у илузијама. Јер, стварно тек сад ће питање репаранија бити постављено на реалну базу. До сада, и Французи и сви остали Савезници имали су додуше права на веће суме у име одштете, али те суме су остајале на хартији, и одто: ликих репарација видело се врло мало користи. Ако дакле нереална сума вредности буде смањена, а извесно је да ће бити, али тако смањена не остане имагинарна, то јамачно неће бити губитак; другим речима, ако Французи исви Савезници, место права на реперације добију саме ефективне репарације, макар и у мањем обиму, неће имати разлога да буду незадовољни.

После оваквог решења, питање репарацаја престаје бити у ужем смислу политичко питање и полуга за разне политичке планове. Оно ће имати за последицу и напуштање окупације Рура и свих нада које су се, можда, том окупацијом одржавале. Зато некоји успех лондонске конференције називају сломом политике Поенкареа. Да ли је то иколико осно· вано, тешко је рећи, али да у потпуности није тачно, то је изван сумње. Јер факат је да је сам Поенкаре примио „без резерве“ Довсов план и према томе своме наследнику Ериоу одредио став на лондонској конференцији. Окупација Рура, ако се схвати као средство за пресију, није била безуспешна. Јер без ње, питање је, да ли би се ико и у Енглеској ни у Америци сетио да се интересује за репарације, према којима и једна и друга држава могу бити индиферентне, пошто једна нема шта од њих да очекује, а друга је, без чекања, обештећена, узевши Немачкој колоније, ратну и трговачку флоту, пијаце, и тако даље.

КОМЕНТАРИ

ПИОМО СА ПЛИТВИЧКИХ ЈЕЗЕРА 1. МЕТ. 1994.

Београд врло мало познаје Плитвичка Језера, Београђани иду мното радије у Оловеначку, ако већ не иду у Далмацију, и Бохињско Језеро им је много познатије, о Бледу који је толико у моди и да не говорим. Мислим међутим да могу одмах рећи да је пејзаж овде лепши, а међу осталим тредностима многима ће годити и штокавски говор овдашњих ЈЛичана. Овамо је публика у једином хотелу, великој згради на Козјаку — највећем од Шлитвичких Језера — већином љагребачка, али неизбежни огранци Чеха допиру и довде.

У Београду, у градовима уопште, преко зиме, заборави се на свежину шума, на бистре воде, свеж ваздух, утеху природе. Толико смо међутим дубоко укорењени варошани, толико неизлечиво деца градова, да ни овде, у зеници природне лепоте, као да не можемо сасвим да заборавимо магнет варошког живота, покрете улица, онај збијени градски живот, пулсацију његову. А ипак нас, сваки пут кад погледамо кроз прозор, дочекује ова ненадмашна благост, озбиљност ових пошумљених зелених брда, између којих се провлаче Језера, јединствена, колико друкчије зелена.

То шре свега, та њихова чудна, дубока боја. ЈЊом, тим својим тајанственим, тамним сјајем, како су она нешто драгоцено, нешто страно ипак целом пејзажу. Облаци и плаво небо, и шуме и брда, и куће и водопади, и на трави блесак белих чаршава чак, разастртих да се суше, све се то меша у једну заједницу, сачињава једну једнородну целину ипак, изграђену од уобичајеног мматериала, вечног, богатог, али свакодневног. И одједном, међу свим тим земаљским богатствима, лежи тај неочекивани смаратд воде. 'Осећа се њен матерџал, сасвим друкчији од свега што га окружује. Лежи Козјак, отиче полако, велен, плав, пун дубоких одсева, тежак, као густ, а ипак тако бистар.

Воде, Плитвичких Језера, припадајући каквој чистијој,

воде, тајанственијој васиони,

усамљене, горде, К а Воде,