Покрет

56 ПОКРЕТ

тако дубоко просте том тајанственом бојом, тако стварне, свилом своје површине, и тако флундне. Воде, од тако нетрикосновенот материала начињене, да теку међу патратима, игмеђу обала, сливају се шамеђу грања као да их и не дотичу, не квасе, између обала од дебелог сомота, сувог, остајући игдвојене, мистертозне. Воде које се сливају кроз 16 језера, пенушавим снежним слаповима, од једног зеленог огледала ка другом. Воде, стран елемент, теку кроз букове, кроз борове шуме, изгледају победничке, робне се водопадима, као страсне, у ствари вучене силом увек на ниже. Чим нађу мало равног земљишта, разлију се, мирне, плаве, зелене, жељне тишине. оатим опет нестане тла, и треба падати, громким слаповима, у идући мир. Те воде, чија се тајна не може разрешити, теже за миром, за дубином, и потајно су ипак тако узрујане, скривеним немиром. Тако се зими, на својим равним површинама. следе, али између језера руше се још десет пута силнији, необузданији слапови. Тако су те воде, — нераздељиве од земље, а ипак не укорењене у вемљу, — моћне, а ипак сасвим побеђене, — као успаване, а ипак прожете неком немирном носталтијом, — и необјашњиве, и непрекидне, и јединствене, и у непрестаном покрету, — тако су те воде у које се утапамо као у сан, — као слика човечанског живота на земљи, нетрестано отичућег, непрестано остајућег, ужљебљеног у своју средину и никад незасићеног. Воде, у које су овде-онде утопљени бели лешеви неког стабла, воде, чија је лепота као лепота судбине, и тајна тако вечна.

Око тих вода, шуме, које обвијају својим мирисом, својом свежином, тако да и дисати постаје један осећај живота, једна вредност његова, као волети, као слушати музику. Предвече, друмом низ обалу, поћи ка доњим језерима, ка буквама, ка сумраку, ка зрикавцима, ка безизлазности. Пејзале је таман, са својим дратоценим планом, разливеним драгим камењем на дну, озбиљан, али нема ширине. И разнеженост у грудима претвара се у носталтију за морем, и за једним још 'неодољивијим недогледом.

Шредамном леже три спрата језерска, три разна нивоа, везана белим водопадима, зелених површина, пуних сенки,

пуних светлости. На најгорњем од та три, на обали „Језерца »

видео сам завршни пејзаж безбројних американских филмова, у коме, крај истог јевера, кроз исту шуму, у истом заласку сунца, у истој пригушеној узбуђености шрироде, растуженом осмеху њеном, одлаве загрљени младић и девојка. Јер штете облике узима свуда та неисцрпна благост земаљског срца.

Увече се п боја језера губи и оно се највад изједначује са пејзажом, слива са свима љубавима земље.

Увече су се облаци разишли и слапови шуме пред звезданим небом.

Зар пред природом, пред тајном и бескрајем, само тог — Најлешше речи нису ни за шта; једини одговор човеков чтред животом је љубав у његовом срцу. Ови мутни осећаји носталгије и радости, траже своје решење у том најтишем, најзвучнијем сну. Марко Ристић,

КЊИЖЕВНОСТ

ЗА ОДРЖАЊЕ ЈЕДНОГ ЛЕПОГ ЧАСОПИСА Поводом ватаја у 4. броју Матасовићеве „Народне Старине“

Већ више од две године излази у Загребу часопис „Народна Старина“ под уреднитттвом Др. Јосипа Матасовића. Пажљиво и зналачки уређен, занимљив, у лепој опреми, са илустрацијама какве има мало часописа у нашој земљи, овај часопис, (да је интересовање за њега (било тропорционално његовој вредности, могао је до сада постати један од растроотрањених наших часописа. Међутим, за две године од како постоји, „Народна Отарина“ изашла је свега четири пута. Четири броја од 96 страна, и у четвртом броју већ жалбе уредништва на публику и предочавање да није немогуће (да ревија обустави своје излажење ако се публика после овога четвртог броја не одазове.

Локрећући „Народну Отарину“, Г. Матасовић је хтео да оствари једну лепу идеју: да пружи публици један строго научан а у исто време за њу занимљив часопис који ће се бавити културном историјом Југословена; у исто време он као да није био довољно свестан тога колико је тежак задатак себи натоварио на леђа. Није знао како је тешко борити се против инертности читалачке публике и колико је потребно поред знања, добре воље и укуса, уложити и истрајшости и напора па да се један часопис издаје без дефицита. У овом броју он се жали и на интелигенцију, и на омладину, п на културну политику наших књижара; тужно је констатовати да у свему што је навео у своме позиву ретплатницима има много истине, али је исто тако тужно констатовати да има много људи који би се интересовали за етнографију и

културну историју Јужних Оловена а којима је збиља. врло тешко да пошаљу 100 Динара, колико је потребно да. се постане претплатник „Народне Отарине“. То најбоље знамо ми којим свакодневно стижу шисма од учитеља из унутрашњости који лам на по две и три стране објашњавају зашто не моту да се претплате на наш лист или нас моле да им допустимо да исплаћују годишњу претплату у месечним ратама од 50, 40. чак и 25 Динара. Велики број оних који имају новаца не интересује се, али велики број људи који се интересују има таман толико новаца да држи један или два часописа који та највише привлаче. Можда би „Народна Старина“ требала да нађе неки други и лашки начин претплаћивања да би и овима изашла у сусрет.

За сад је начин претплаћивања овај: Претплата износи 100 Динара најмање; пошто је „Народна Старина“ неповремен часопис и цена једном броју није тачно утврђена, то ова сума не важи као претплата за одређено време нити за. одређен број свезака, већ се после сваке свеске одбија. од послате суме онолико колико свеска кошта. Претплатницима. се рачуна, разуме се. свака свеска нешто јевтиније него што стаје у продаји. Претплата се шаље чековним упутнипама. (не преко поште) управи „Народне Старине“, Загреб 1, Пошт, прет. 309.

„Народној Старини“ желимо да се одржи у интересу наше науке п очувању података из наше културне историје: и били бисмо задовољни кад би јој овај наш напис прибавио

којег претплатника више. У ТЕ

ДР. ВЛАДА СТАНОЈЕВИЋ: ЛУДИЛО И КУЛТУРА Литерарно-медицинске студије. Беберад. Цена 30 Дип.

О књизи Г. Станојевића могло би се писати са два гледишта, са медицинскога и са чисто литерарнога, од којих свако за себе пружа доста материјала за дискусију. Колико смо до сада запазили, прво гледиште, које долази искључиво у сферу лекара психијатара, већ је третирано у једној репензпји Дра Клајна. Нас овде више интересује друга страна ове занимљиве књиге, њен литерарни карактер, а пре свега теза о односу између дела великих људи и њиховог личног, психофизичког живота. Ствар је одиста значајна и мотиви Г. СОтапојевићевих студија заслужују озбиљну пажњу. Многе битне особине у радовима знаменитих књижевимка постају 'нам јасне, ближе реалном схватању, тек онда када упознамо интиман живот самих аутора. На тој истини и заснована је, да је тако назовемо, историјска метода у проучавању књижерпости, која је ланас развијена до високог степена, са широко научним основама.

У трва лва чланка своје књиге („Лудило и култура“. „Тајне наслеђа“) писац нам износи масу факата, како бл утврдио ва општа правила: прво: да „геније великих људи пе потиче од здравља, већ од болести“, али да „стваралачка болест великих људи даје бесмртне творевине, као и свака снага, само док је у развијању и напредовању, а не кад је у опадању и умирању: и друго: да биолошки закон наслеђа. (пород је физички здравији мешањем крви, а интелектуално јачи чувањем једносојности) птра такође важну улогу у културном развићу. Ову тезу писац поткрепљује многим тримерима, врло згодно повезаним, који су свакако сасвим нови за нашу публику. Затим, у даљим чланцима, Т. Станојевић. прелази на поједине великане, на разлагање патолошких страна у њих, у вези с њиховим књижевним творевинама Болесним особинама духа у ЈЉермонтова, Гогоља, Толстоја, Достојевскота, Жан Жак Русоа п Мопасана, објашњава др. (та= нојевић њихова литерарна надахнућа. При том он се служи обилатом литературом, од Крафт-Ебинга до Чехова, цитиралући о чувеним људима понајвише наводе њихових лекарабиографа. Кад је реч о тој стручној медицинокој литератури, којом се Г. Станојевић, изгледа, користи врло спретно, ми се не налазимо позвани да дајемо свој суд о њеној критичности м уопште о њеној научној вредности. Напоменућемо тек уггред, да лекарска мишљења, колико бу ју вези са литерарним производима њихових пацијената, треба да узмемо као податке, као материјал за студију, али да њихове дефиниције 0 генију појединих мислилаца и писаца, које су често одвећ одсечне, праволинијске, не морамо увек апсолутно акцептирати: јер не треба заборавити, да је за потпуно разумевање једног генија потребно имати понајпре маште и интумтивног схватања живота, поред познавања извесних материјалних истина, као што ће нам, рецимо, и о Хамлетовој „болести много више рећи Туртењев или Оскар Вајлд, но најпскуснији

лекари са ма које клинике. |