Покрет

покРЕТ

Што се тиче чисто литерарних момената у студијама дра Станојевића, морамо одмах рећи, да они падају у очи својом систематском једноставношћу. Г. Станојевић показује увек исто толико књижевног смисла за дела, колико лекарског интересовања за болести појединих великих људи; ОБ има јасан поглед на литерарне продукте својих пеихопатолошких објеката, а своја мишљења удаје непосредним шаразом који је лишен наивне претенциозности и ма каквог трага стилске акробатике. У мало речи он даје заокругљену карактеристику знаменитих људи које студира, у вези с абнормалним особинама њихова духа. Прикавујући „Јунака нашег времена , са неколико цитата из Печоринова дневника, Г. Станојевић згодно одртава лик ЈБермонтова. Наводећи Рајбмајерову_ дефиницију хумора и сатире („сатирична жица код човека је симптом дегенерисаности“), писац нам укратко објашњава сатиричан Гогољев дух, који је „био болестан и наводио га на бесмртне књижевне творевине које дишу презирањем људи и целог рода човечијег.“ Сложену природу Толстоја и његове неврастеничне особине Г. Становјевић третира најпре лекарском анализом, утврђујући дијагнозу његове „болести , а затим даје сумаран поглед на Толстоја као мислиоца, који је био дубоко импресиван и подложан осећањима. „Његов суд је због тога о стварима осећајно тачан“, вели писац о Толстоју, „али је историјеки, социјолошки, и емпиријски површан и наиван. — Наравно, кад је реч о тој „тачности“. уметника као мислиоца, питање је, да ли се она може оцењивати једноставном о логиком „адравих, то јест (свакако, и по теорији Г. Станојевића) просечних људи. Ту се опет морамо вратити на малопређашњу тему о схватању живота унутарњим бићем, и оном другом схватању, помоћу круте логике. Уметник улази често брже и дубље у замршене проблеме живота и човечије природе, него ли емпиричар. И сам др. Станојевић дитира једно карактеристично место професора психијатрије Чижа, који вели за Достојевскога, да је овај „као нелекар ушао у замршене проблеме Психијатрије пре оснивања ове науке. Стварност коју осећа један -уметник није она иста коју види научник. Постоји разлика иамеђу те две стварности као што има разлике између истине и истинитости. Они који крче путеве духовној култури виде истину шре других; они се зато и налазе изван и изнад обичних људи, јер је њихова природа сложена, од необичног и утаначаног ткива; они су, дакле, „абнормални“ у односу према већини, која је здрава. Њихове разне болести само чине још више нерве осетљивим, усавршавају смисао за извесна танана разликовања у посматрању човечије психе, а заоштрајаву шроницавост у разумевању животних појава, што је све неприступачно обичним људима; зато су они често визионари и пророци. Тако је и теза о лудилу и култури оправдана, и врло сложена у обимности и необичности материјала.. Могли бисмо навести доста Г. Станојевићевих судова 0 појединим великанима, као мислиоцима и књижевницима, који се могу а, приори акцептовати, ма да су изражени одвећ апсолутно. да Толстоја писац каже, да је он „сав Русија“, и по веровању у судбину, и по слабости воље, и по неуједначености у активности. Визионарство и мистицизам тенијалног епилептичара Достојевског др. Станојевић црта пластичним потезима, а своју студију о Достојевском завршава: „Он је својим визионарским очима видео сву болесну и безумну Русију и, видевши, он је наслутио, незапамћену у историји човечанства, руску катастрофу. Руси зову Достојевеког пророком руске револуције, и то је тачно. На једној јединој страници своје књиге Г. Отанојевић нам даје изврсну комшарадију животне каријере и надахнућа у Жан Жак Русоа и Толстоја, у једној збијеној поенти, која би се за себе могла развити у читаву студију. У Неколико речи, могли бисмо рећи за целу књигу Г. Отанојевића: да нам она даје не само поуздан ослонац за биолошко разумевање генија Толстоја, Достојевекога и других, већ нам пружа користан материјал и за правилно охватање њихових литерарних продуката.

Још само коју реч о начину којим је писана ова књига. Мој стари професор латинскот језика (дух логичан и строто систематичан!), указујући на потребу збијеног и прецизног изражавања, често (нам је говорио: како је главна мана, наших људи у писању — што су „проливени“. Морамо рећи, са задовољством, да Г. Станојевић не пати од те досадне 60лести, и ми омо већ у почетку нагласили лакоћу и јасност његова писања. Али он често одлази у другу крајност, тако да збијеност његова разлагања престаје бити врлина. Г. СОтанојевић, на име, по некад набаца једну масу факата и опсервација, своје судове даје у тако кратким дефиницијама и одсечно, да поједина места чине утисак као да их читамо у концепту, а не у готовој, последњој редакцији. Местимице и

сам стил одаје извесну брзину у писању. Ако Г. Станојевић приреди и друго издање ових есеја, — а занимљивост књига обећава сигуран материјални успех, — онда бисмо желели да,

он развије на ширим основама своје студије, које и тако побуђују код публике, можда, више интересовања својом литерарном, но чисто медицинском страном. То заслужује и важност предмета којим се ова књига бави, а то би уосталом потпуно одговарало и лепим књижевним особинама, које доктор Станојевић показује као писац. М.

СТАРИ СРПОКИ СПОМЕНИЦИ У Јужној Србији. професора

Са тредговором Др. Влад. Р. Петковића Универзитета. Земун, 1924. Тифдрук — штампо „Макарије“ 4. Д.

Последњих година веома се развило интересовање наших књижевника, новинара и наше читалачке публике за наше јужне крајеве, а остатке наше древне прошлости у томе делу наше Отаџбине који је био центар српске национално црквене уметности у 14. веку, за чување и спасавање од тропасти тих остатака који су најлепши споменици наше старе ултуре. У нашим ревијама и дневним листовима излазе нивови чланака о наштим старим манастирима, о фрескама и иконама које су још сачуване, и публика све те нашисе радо чита ( Обнавља се љубав за највеће наше народне вредности, и у тим вредностима нарочито за религиозно моралне моменте нашег националног карактера, за оно „свето и честито и Богу приступачно“ што нас је одржало и увек добро водило, што је и свецима и ратницима нашим красило душе... Никад бољег ни здравијег романтизма!" — пише Г-ђа Исидора Секулић у последњем броју „О. К. Гласника“). Тај пробуђени интерес публике омогућио је и издавање књига о нашим старинама. Новцем из фонда Г. Михаила Пупина образованог при Народном Музеју у Београду издала је књижара „Напредак“ пре неког времена књигу Др. Владе Р. Петковића: „Манастир Студеница“, у врло луксузном издању, са. 114 илистрација. Сад је издавачки завод „Макарије“ издао једну популарну публикацију: „Отари српски споменици у Јужној Србији“ са преко шездесет слика у тифдруку и са подужим испцрпним предговором Др. В. Р. Петковића. У штредговору овај познавалац наше старе уметности набраја главне српске цркве и манастире излажући укратко и њихову историју, и на крају се задржава на утицају српске црквене уметности на уметност околних земаља, специјално на вероватном утицају наше уметности на сликарство италијанског тречента. Олике, лепо израђене, показују нам манастире и лепе иконе у Леснову, Марковом манастиру, Сопоћанима и другим манастирима и црквама.

КМ. ПАУНОВИЋ: ИЗНАД ЖИВОТА

Драмски стео у тет чинова (двадесет фрагмената). „Ново Доба“, Београд

Издање

У корицама које нас подсећају на предратни издавачки укус (шарене у затасито плавим бојама са насликаним отворено плавим облацима и златним сунцем, — морале су издаваче доста коштати а ни мало нису лешше због тога), књига у којој је најсимпатичнија посвета: „Онима који су ме искреношћу задужили посвећујем ово дело истине и рада". По свему изгледа да је Г. Ж. М. Пауновић, коме ово није прва књига, радио на овом спеву са озбиљним претензијама да, створи нешто дефинитивно, да да једно солидно дело, дело рада у које ће уложити сав свој труд, дело истине у које ће унети све своје животно искуство, сазнања и разочарења. 2 толико вам је непријатније што видите, кад књигу прочитате, да поред свих добрих страна ове књиге писац то није постигао. СОпев је пун мудрих тирада, мисли које би својом дубином имале да му дају једну озбиљнију ноту, — али форма! Изгледа да су главни увори по којима је писац радио своје дело била, оперска либрета. Цео спев „Изнад живота“ личи на један гломазан оперски либрето. По склопу: двадесет сцена са масом шотребних и непотребних личности, фигурантима. који рецитују у хору, хоровима деце, попуњавањима између „рлавних арија“ и тако даље; по верзификацији: нека врста слободних. стихова потпуно сличних оним у либретима (рачунајући ту и Винаверово: „Ах! Турци сад, ја патим млад...), са облигатним сликовима: сад, јад, тој, мој, стој, ој, ја, да, сва, још, лош, и т. д. То тражење сликова упропастило је највећи део књиге; велики број стихова оставља утисак обичног „стихоклепања". Отворимо ма где. Отрана 16, 17, 18, 19. Ево шта се све на тим странама налази: