Покрет

Покрет 75

далеко важније, да је у Лондону дефинитивно ликвидирана она политика којој је окупација Рура била само почетни члан. Та политика, у даљој својој еволуцији, довела би до комадања Немачке и немачког народа. Ова опасност више не постоји и Немци, према томе, немају разлога да стрепе од француских војника у Рурској области.

Одлуке Лондонске Конференције значе добит за Немачку. Али тим није речено, да та добит за бивше Савезнике значи еквивалентни губитак. Стварно, не губи нико ништа, — сем можда илузија. Непосредна добит: исплата репарација, и у најнеповољнијем случају, данас је много ближа реалности него што је била пре састанка конференције. Јер данас нису празне наде очекавања да ће Немачка платити накнаду штете, — додуше, у много, много скромнијим размерама него што се мислило 1919., кад је у француској Комори говорено о цифри од неких 430 милијарди златних марака, али ипак у сумама које ће добро доћи ратом оштећевима. Но главна добит и за бивше Савезнике и за Немачку и за сав свет биће у томе, што ће се сад моћи приступити обнови економског система света, који је разорен 1914. и који за ових поратних шест година није могао бити успостављен. Јер ове поратне године, са економског гледишта, значе само продужење периода хаоса који је донео рат. Из тога хаоса свака је држава гледала да за себе нађе неки излаз. Али ти покушаји имали су за општи резултат само то, да је анархија у привредном животу постајала већа. Односи међу народима подсећали су на односе у Средњем Веку: на свакој државној граници почињао је некакав нов свет. Тако поцепана Европа могла је да живи у доба пре Крсташких ратова, али не може данас: не допушта јој то ни њен економски развој, ни број њеног становништва. У овом стадију разбијености није се, дакле, могло дуже остати: из хаоса се морао тражити излаз. А тај излаз може се отворити само заједничким напорима, не онако сепаратним акцијама какве су предузимале, често без плана, скоро све државе од 1918. до данас. Да би се то омогућило, потребно је било уклонити и ишчупати све резидуе рата. То је Лондонска Конференција учинила, и у том јој је главна заслуга. Она је створила могућности за обнову Европе, — у колико је то од ње зависило.

Али у обнови Европе има још један фактор, чије се дејство у Лондону није примебавало: то је Русија. Не може се замислити једно стабилно стање, ако огромне територије које захватају јачу половину европског и азијског континента, треба да остану као неки вакум у привредном животу. Тај случај је данас: Русија је збиља један вакум за осталу Европу, у колико није предмет пљачке некојих сретних предузећа. Лондонска Конференција то стање ствари није могла изменити, јер ту измену може извести само Русија и њен народ. То је данас, после онако бедно пропалих покушаја интервенције, и сувише јасно. Европа је, дакле, осуђена да чека на кристализовање Русије. Колико ће тај процес трајати, то је немогућно рећи. Као што је немогућно ни предвидети: у ком смеру ће ићи даља еволуција руске револуције. Истина, та револуција траје већ седам година, али руске ствари треба мерити... руским мерама, па и време. Да ли је та револуција већ преживела период експлозија, или овај има тек да дође, — ко то може да зна! Ако је, као што се обично мисли, Русија данас, под бољшевичком диктатуром, већ у стадију кристализовања, онда ће, несумњиво, на тај процес бити од повољног утицаја сређивање прилика у осталој Европи. Консолидована Европа може, у свом интересу, да помогне консолидовању Русије. Али за сада су то само могућности.

Наравно, консолидовање Европе не сме се замишљати као рестаурација Европе из 1914. године, нити се може под консолидовањем Русије подразумевати ваљада успостава аутократије из 1916. године: једна и друга, и некадашња Европа и некадашња Русија, данас су покојне, и то остају за сва времена. Јер ево већ стасају генерације које их и не памте, и које их ни замислити не могу. Не васкрс старога света, него системација новога, — то је циљ. ИМ томе циљу се иде. Иде и Немачка, поред свих њених жреца који се старају да се не угаси свети огањ мржње на непријатеља. Узалуд им је труд. Јер код оних који су прошли кроз битке јача је мржња на рат него на бившег непријатеља, а онима који раг знају само по причању не могу данас бити идоли Хоенцолерни и они бивши полубогови под њима: не могу, јер су се ти идоли распали у прашину...

Р.Н.

ЧУВАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ НАШИХ МАНАСТИРА

У великом интересовању за нашу средњевековну уметност, које се показује, после рата, нарочито међу нашим млађим писцима и публицистима, чује се, наизменце и упоредо, слављење те уметности и указивање на рђаво стање у коме се она налази. Не зна се о чему је од тога двога потребније пре и више мислити и писати. Нашој средњевековној уметзости мало има равних у оно време у Европи, и она ће, несумњиво, раније или касније, постати неизмерна помоћ за формирање и развитак наше модерне националне душе. Но да ли до тога може доћи, и у пуном обиму, ако се та уметност довољно не сачува 2

Остављајући разговор о њој задругипут, ја бих желео да сада речем нешто мало само о том рђавом

стању у ком се она налази и о помоћи коју би јој требало указати, говорећи о чуварима споменика, или о нашим монасима, о том како да се споменици поправе и сачувају, и како да се проуче и популаришу. Пролетос и летос, ја сам имао прилике, пратећи на путу кроз стару Рашку и стару Зету познатог француског научника Г. Габриела Мијеа, да видим приличан број манастира, и да о горњим питањима стекнем извесна уверења.

|

До скора, а и данас већим делом, главну бригу о нашим старим манастирима, па и о њиховој уметности, водили су и воде монаси, Материални и ад-