Покрет

74 ПокРЕТ

ИЗГЛЕДИ зл ЕРУ МИРА

После постигнутог споразума у Лондону, прва брига немачке Владе мора бити: како да нађе у Рајхстагу већину за спровођење оних закона које Довсов план изискујег Проблем чини се да није особито тежак и потребна већина — већина од две трећине — већ је данас скоро осигурана. То је и разумљиво, јер, најзад, ни једна од одговор. них партија не сме рисковати да доведе у питање примену одлука Лондонске Конференције, пошто би то значило једва ишта мање од нове објаве рата Савезницима. А на такве апсурде, наравно, нико разуман и одговоран у Немачкој не мисли. Но што не мисле одговорни, могу да препоручују неодговорни, и они то и чине савесно и упорно. У толико упорније што знају да својом неодговорношћу самој ствари не могу ни у колико шкодити. Претресајући питање Владине већине у Рајхстагу, један од органа консервативаца, Пешзсће Хепипг, „решава“ га овако: „Како бе — вели — Влада изићи на крај са Рајхстагом то је њена ствар; наша је да се старамо да се мржња на непријатеља појачава и да освета остане главни циљ наших жеља“. Ни други органи јавног мишљења овог табора нису ни мало љубазнији. Може им се, дакле, веровати, да ће своју дужност јачања мржње и проповедања освете савесно испуњавати. Истина, није лако увидети оправданост таквог поступка, а ни његове изгледе на успех. Јер овај хумани програм мржње и освете није ни за Немачку ни за Европу никаква новост. Ево баш сад се навршава десетогодишњица од доба кад је он триумфовао и скоро постао нека религија немачком народу. Занесени мржњом на непријатеља, Немци су постали непријатељи читавог света. За четири године рата, код њих је та мржња само расла: мржња на Словене, мржња на Французе, мржња на Енглезе и, најзад, мржња на Американце и све ваневропске „расе у бојама“. А пророци и проповедници тога еванђеља мржње биле су ове исте груле и партије које га и данас проповедају и обећавају проповедати. Дакле, читав децениј већ, ево, траје њихов апостолат, — довољно дуго да му се виде и оцене резултати, не само они које је дао него и они које још може дати: резултати тога апостолата су резултати рата, што за Немачку значи: резултати катастрофалног рата. То би, по нормалној памети, изгледао довољно убедљив аргуменат, да је религија мржње једна неразумна и у данашњој Европи немогућна вера. Немогућном се она показала већ 1914. године, јер је од самог почетка рата Немце издвојила из културног света. После четири године, у лето 1918., о тој немогућности су се осведочили чак и њени првосвештеници: и Кајзер и. Кронпринц, и Хинденбург и Лудендорф и сав Велики Ђенералштаб, молећи за мир Вилзона, проповедника антиподног еванђеља. Занимљиво је да су оних критичних дана, августа и септембра 1918., немачке војсковође, дакле главни извршиоци хоенцолернске политике, били малодушнији него толико презирани цивилни државници, и док су ови последњи покушавали да прво уравнају пут преговорима за мир, Врховна Команда је категорично тражила обуставу непријатељства одмах, тако рећи, сместа. Али та закаснела журба није помогла ништа: катастрофа

је била неизбежна, и Немцима је остало само да.

бирају форму капитулације. Ни Лудендорф, нити икоји други од генерала и грлатих патриота нису им знали рећи никакав други израз. Међутим, годину дана. раније, у лето 1917. можда се катастрофа дала избећи. У сваком случају, Немачка је, тада, могла закључити мир под несравњено повољнијим условима него што га је закључила 1919. Али ту су могућност уништили немачки војни кругови, у првом реду Лудендорф. Кад је, 31. јула 1917., Рајсхтаг требао изгласати резолуцију о миру „без анексија и ратних контрибуција“ — осванули су у Берлину и Хинденбург и Лудендорф и успели да

· помирљиве струје учине безопаснима.

Није могућно, да је немачки народ већ заборавио ове ствари из тако блиске прошлости, па зато није вероватно да ће сада опет поћи за групама које се старају да му освета остане главни предмет жеља! У толико је то мање вероватно што Немци данас немају разлога да мисле на освету. Најмање могу имати разлога после оваквог завршетка рада конференције у Лондону која у толиким питањима и финансијске и економске и политичке природе значи стварну ревизију уговора о миру у корист Немачке. Природно је, да су и тако ревидиране и ублажене одредбе уговора још увек тешке за Немце. Јер и ако је Лондонска Конференција, како то енглески листови кажу, избрисала моралну дистинкцију између држава победница и побеђене Немачке, ипак није могла избрисати факат да је та Немачка изгубила рат, пошто је покушала била да своју хегемонију натури Европи и свету. Такав покушај нико још није предузео, а да га скупо није платио: Француска Луја ХТМ., Француска Наполеона !., Русија Николаја 1, — биле су, у новије доба, жртве исте те шимере за којом је јурила и хоенцолернска Немачка. Данас се претпоставља, јамачно с довољно разлога, да је она од таквих илузија слободна или бар да је за ближу будућност у немогућности да мисли на њихово реализовање. А ако је тако онда нема разлога не узети и њу у сарадњу око реконструкције Европе.

Да се, пак, то узмогне, потребно је било најпре

закључити стваран, дефинитиван мир. Версајским

уговором то није било учињено, јер су, и поред уговора, скоро сва финансијска и економска питања или остала нерешена или су добила нека илузорна, у стварном животу немогућна решења. Та празнина је сада, споразумом у Лондону, попуњена. Уговор о миру, дакле, комплетан је и кон: кретан је тек сада. М тек од сада улазимо у еру истинског мира.

Као што је већ напоменуто, ово комплетирање уговора о миру значи стварну добит за Не: мачку. Додуше, чак и оне немачке странке које помажу Владу и њену политику туже се, како је главни напор немачких делегата у Лондону остао без успеха, јер браћа у Рурској области остају још годину дана под туђинском окупацајом. Али те јадиковке спадају у прорачуната пренемагања. Јер овакав „неуспех“ да се поднети. У толико лакше што га је, несумњиво, и немачка Влада сматрала неизбежним.

Јер према том неуспеху стоји стварни успех; да су сами Французи поставили рок, и то врло кратак, трајању своје окупације; и друго, а то је