Покрет

Е

и води рачуна о том како се ради. Али то не би било ни довољно, где ли све. Нужно је заинтересовати за овај важни посао и за ова занимљива питања и нашу публику, нашу јавност, која би у послу и учествовала, помагала оном „телу“. У последње време, наш свет је показао и интересовања и љубави за уметност, па и разумевања. „Друштво Цвијета Зузорић“, које ради и тако живо и тако интелигентно за подизање наше савремене уметности, пример је како се и код нас већ може много учинити приватном инициативом. Зар се не би могло основати и једно, слично Друштво за нашу стару уметност» Стојећи у сталној вези са секцијом у Министарству Вера, односно у Уметничком Оделењу, оно би могло приређивати излете и изложбе, па можда и издавати, ако не одмах часопис, а оно један повремени алманах. Само таквом, узајамном сарадњном државе, научних радника и друштва може се нешто учинити за очување и познавање наше велике уметности Средњег Века, коју могу испитати и познати само генерације и генерације, а никад један, или двојица учењака наших и страних, и неколико новинара.

| Ш -

Интересовање за нашу средњевековну уметност Није код нас тако скорашње као што изгледа. У наше дане, после ратова који су омогућили лакше путовање по класичним српским земљама, оно је постало само живље и распрострањеније, али датира још од половине прошлог века. Један од првих и најинтелигентнијих наших људи који су се бавили проучавањем и популарисањем старе српске уметности био је М. Валтровић, који је, у главному ту сврху, покренуо и један часопис, „Старинар“. После њега, дошли су Г.Г. А. Стевановић, М. Васић, Влад. Р. Петковић, Пера Поповић, К. Јовановић, и други. Бавили су се нашом старом уметношћу и многи страни научници, као Кондаков, Покришкин, Г. Мије, Миљуков, Балш, — да споменемо само најпознатије. Међу радовима ових научника има и неколико покушаја синтезе, нарочито у историји архитектуре, као код Г. Стевановића и Г. Мијеа. На жалост, рад

ТОМИСЛАВ КРИЗМАН:

Из ПРИШТИНЕ

80 | покрет

Г. Стевановића, без илустрација, остао је, неодштампан, у „Српском Књижевном Гласнику“, до којег је тешко доћи, а књига Г. Мијеа је на француском, непреведена још досад, па тако исто неприступачна широј публици. Радови осталих научника више су монографије и прилози, обично по стручним часописима и на страним језицима, и само мањи део њих у књизи и на српском; до њих читалац такође ретко и тешко долази. Да би публика имала у руци нешто друго сем новинарских извештаја, који интересовање само буде, а не задовољавају, потребан је и други начин рада, потребна је извесна организација. Пре тридесетак година, М. Валтровић је покушао, не само да популарише нашу стару уметност, него и да повећа број радника на њеном проучавању. Његова намера је била добра, његов метод погрешан. Он се био обратио учитељима, инжињерима, официрима, свештеницима, свим интелигентнијим људима у једном крају, с тим да му шаљу опис старина из места у ком живе. Он је чак посвуд био организовао и месна археолошка друштва. Прилога је било, описи су се доста слали, али су они, већином, без научне вредности. Тај посао мора да раде други људи. Г. Јован Цвијић, организацијом научног рада на“ географском испитивању наше земље, показао је и, успехом, доказао, како треба радити овакав посао, а ко дага ради: организован научни подмладак.

У истину, ми имамо на Университету три професора историје уметности, и они, несумњиво, имају приличан број ђака. Не може се претпоставити да од ових, у року од двадесет година наставничког рада, не би било и таквих који би се хтели посветити науци. То зависи, не толико од научних способности једног наставника, колико од његових личних, моралних квалитета. Један широкогруд, љубазан наставник, који више воли науку но себе кад је реч о науци, који не идентификује науку са собом, увек ће наћи ученика који ће наставити његов рад, увек бе наћи помагача и сарадника. Један добар студент, после свршеног учења на Университету, апсолутно је способан да помаже изучавању наших манастира. Написати монографију, чак и добру, успелу монографију о једном манастиру, није ни мало тешка ствар за човека који је упућен у послове ове врсте, нарочито кад се тај посао односи на историју, опис и иконографију. Дефинитивни закључци, питање утицаја, одређивање и оцена стила, сви послови синтезе, не траже се, и не могу се тражити данас ни од кога на овом подручју, па ни од научнога подмлатка. Сарадници Г. Цвијића такође то нису чинили при географском проучавању наше земље и насеља. Нама је потребан данас материал, грађа за историју уметности, и ништа друго. Њих може скупити само већи

број радника, које треба створити и пронаћи.

Да ли је што рађено у томе правцу 2 Чини се да није, судећи по малом, никаквом броју научног подмлатка на овом подручју. Од толико стотина, можда и хиљада државних питомаца, тешко да је и један слан на страну да се специализује у историји уметности. Они који се њом баве од своје воље, не упо-

требљавају се и не искоришћују се.

Питање научног подмлатка у историји уметности од првокласног је значаја за нас. Без њега, ми ћемо остати данас-сутра сасвим лишени радника ове врсте, Без њега, ми ћемо још увек бити упућени на стране