Покрет

66 покрет

шити нашу тешку дужност и стојати уз наше велике и силне савезнике, који се боре и за нас, докле они не сможде нашега заједничкога непријатеља на његовим пространим пољима, а тада ће настати мир, и то дуги мир, који ће достојно наградити жршве за нашу Велику Србију. Тада ће наша отаџбина билпш много већа, силнија и срећнија но што је икада била.“ ИМ у ускршњој про: кламацији војсци, од 22. марта (4. априла) 1915., реч је опет 0 том идеалу, о Великој Србији: „Христос Васкрс, војници! У освашку Васкрса Велике Србије, Ја вас на данашњи дан поздрављам са Христос Васкрес и жељом да са усп.хом и славом завршимо велико започето дело на остварењу Србинових идеала.“ Те године, 1915., до инвазије Макензенове, српско-хрватско-словеначко уједињење поменуто је, од стране званичне Србије, свега још двапут: у одговору Министра Председника Г. Пашића на интерпелацију Д-р Драже Павловића о италијанским аспирацијама на Јадрану 15. (28. априла) — Г. Пашић је дао израза нади да италијански државници неће ићи за тим да добију овај или онај град на нашој обали, него ће интересе своје земље тражити у „слози српско-хрватскословеначког племена и Италије“, — и други пут, после тајне седнице Скупштине од 10. (23.) августа. У тој седници примљен је овакав „прелаз на дневни ред“: „Пошто је саслушана изјава Владина и оба-

вештења дата у тајној седници, Народна Скупштина

одавајући пошту палим јунацима и понављајући

своју решеност, да борбу за ослобођење и уједи-.

њење српско-хрватско-словеначког народа продужи уз своје Савезнике по цену жртава неопходних за обезбеђење животних интереса нашег народа, одобрава Владину политику и прелази на дневни ред.“ · После инвазије, програм интегралног све више потискује програм српског уједињења, да га најзад сасвим елиминише тако да се о њему под крај рата неће уопште ништа више ни чути. Али ита је елиминација ишла постелено: у почетку обадва програма су често заједно: у Регентовој прокламацији војсци од 7. (20. априла 1916, после посете у Француској и Енглеској, каже се: „.... Наши моћни савезници и пријатељи дивећи се неустрашивом и витешком држању Србије, ценећи небројене жртве српскога народа и признајући му зрелост и способност за државни живот и културни развитак, сад су готови и вољни, да нас у овој великој борби снажно помогну, да Србију створимо Великом ше да обухваша све Србе п Југословене, да је учинимо силном и моћном Југославијом, која ће оправдати до сада принете жртве и одговорити захтевима новога доба.“ То исто се понавља и у прокламација о Ускрсу те године: „Христос Васкрс, јунаци! . надахнимо се надом у Бога и његову правду и верујмо тврдо, да ће ипак и наша праведна ствар победити ... и верујмо јунаци, да ће Србија васкрснути и бити још већа, јача и лепша но што је била. — Нека се стога из ваших груди више не подигне ни један уздах, нека се низ ваша препланула лица не скотрља ни једна суза жалосница, већ нека се из ваших уста чује само једна чврста и одлучна реч: борба до победе и истраге непријатеља, борба до Васкрса Србије и до ослобођења целог српског и југословенског народа“. У Крфској декларацији, 7. (20.) јула 1917. г., већ се не помиње више ни Велика Србија нити ује-

дињене Српства. Њом, „пре свега, представници Срба, Хрвата и Слованаца понова и најодсудније наглашавају да је овај наш троимени народ један исти по крви, по језику говорном и писаном, по осећајима свога јединства, по континуитету и целини територије, на којој неподвојено живи, и по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка свога моралног и

"материјалног живота“. „Идеја — каже се у декла-.

рацији даље — о његовом националном јединству никада се није гасила, ма да је сва моћ, умна и физичка, националног му непријатеља била управљена противу његовог јединства, његове слободе и националног опстанка... Осећај његовог националног јединства и дух за слободом и независношћу, одржавали су га у непрекидним вековним борбама, на истоку са Турцима, а на западу са Немцима и Маџарима“.

У Регентовој божићној прокламацији те године истиче се као циљ борбе: „ослобођење и уједињење наше заједничке миле отаџбине: Срба, Хрвата и Словенаца, тога нашег народног идеала“. Исто тако и у ускршњој прокламацији наредне, 1918. године: „Ове џиновске борбе — вели се ту — у Француској, здружене са нашим и наших савезника херојским. напорима на маћедонском фронту, створиће наше народно уједињење и донеће правду и слободу нашем троименом народу Србима, Хрватима и Словенцима, као и целом човечанском роду“.

Ова акта и енунцијације које наведосмо хронолошким редом, у доба свога постања, имали су само морално дејство, и то прилично скромно. Јер ствари су се решавале на бојишту, а на то решење нису могле имати бог зна каква утицаја декларације, прокламације, резолуције и т.д. Србија је тада остварење нашег народног програма изводила једино могућним средством: оружјем, и од обима успеха њеног оружја зависила је већа или мања вероватноћа реализовања тог програма, а не од тога како је он формулисан. Дакле, израда програма, који се може спровести тек после потпуне победе, у доба док се рату још није могао са сигурношћу сагледати исход нити видети крај, није била неки особито озбиљан државчички посао. ИМ зато се тај посао и остављао времену и будућности. За по: требе момента довољно је било да се он означи у широким контурама. И то је, као што видесмо, учињено. Цитирани документи утврђују историјску истину — коју уосталом само неурачунљива при:

страсност може покушавати да одриче — да Србија није узурпирала улогу ослободиоца Јужних Словена, као што су то учинили Немци натуривши се, нетражени и нежељени, за ослободиоце и Поља. цима и Украјинцима и чак и Литавцима и Белорусима, — и да она није некакав свој програм наметала неослобођеној браћи. Са своје стране, она је примила само терет извођења програма, али браћи је остајало слободно да се плодовима тих њених напора користе како буду хтели. ИМ то не само у току и за време рата, док је Србија била поробљена и док је ова женерозност могла изгледати врлина од невоље, него и онда кад је дефинитивни резултат четворогодишњег хрвања био већ несум. њив. У јесен 1919. године, 17. октобра, дакле месец дана после слома Солунског фронта, кад неизбеж-