Покрет

ПОКРЕТ 9!

И најпотпуније, државно, издање Доситејевих дела је распродано, па ће требати приредити ново. У томе, шестом, издању треба да нађе места, у ком облику то било, свака реч 0 којој се зна, или и само слути, да нам је остала од највећег учитеља што га је себи родило модерно Српство. Јер нас свака таква реч уводи у атмосферу здравога и честитог живота.

в. 6. ПЕСМЕ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА Са писмима његовим те једним списом у прози“ Потпуно игдање. У редакцији Бранислава Миљковића и Др. Миливоја Павловића. (а уводом Павла Поповића. Београд, 1924. Цена 50 Динара.

Српска Матица и Српска Књижевна Задруга издале су приликом стогодишњице рођења Бранка Радичевића збирку свих његових до сад објављиваних и необјављиваних песама и писама оцу, Бури Даничићу, ЈБубомиру Ненадовићу и Вуку Караџићу. Књизи је додат и нацрт Бранковог одговора на, неповољну критику Људевита Штура која је изашла у словачком листуз!оуапзке РоћТаду, поводом Бранкове друге књите песама.

Овакво целокушно издање свега што је Бранко написао дошло је у добар час да задовољи интересовање наше публике за овог песника, које (је данас, баш у доба његове стогодишњице (и ако без везе са званичним прославама) постало опет веома велико. Опсежна, студија Г. Џавла Поповића. још више ће допринети интересовању за ово издање. У њој је отисан цео живот песников, његово доба ђаковања, шрилике у којима је издао своје две збирке, његов боравак у Бечу, најзад његова смрт. Нешто што ће у овоме предговору бити најинтересантније за велики број читалаца то је опширна и лепа анализа најглавнијих песама Бранкових („Пут“, „Туга и опомена“, „Бачки растанак“, „Гојко“, „Утопљеница“). Г. Павле Поповић највише пажње посвећује песми Туга ц опомена 2 коју вели да по лепоти стаје упоредо уз Кад младијат умрети, а за ову последњу каже да „кад би се саставила једна антолопијтца у коју би ушла само по једна, кратка, али најлепша, песма — или може бити највише осећајна — од првих наших лиричара, ова песма зацело не би изостала. (Занимљивости његове ради, да наведемо тај пасус у коме се товори о композицији те збирке какву би придложио Г. Поповић; „Бранково Кад млидијаг умрети красило би такву збирчицу у којој он се ваједно нашли и Вмајев „Ђулић' Мрачни кратки дани, Јакшићева На Литару (први део), Војислављева. Коринтска летера, Дучићев Дубровачки мадригал, Шантићево Претпразничко вече, Ракићева Љубавна песма, Рајићев, Завет, Ујевићева Овакидашња јадиковања, — да од прилике кажем садржај те збирке.“)

Ово је до данас најпотпуније падање Бранкових дела и по свој прилици ни један издавач неће се после њега подухватити тог посла да и он изда целог Бранка. Баш зато и жатимо што и ово најпотпуније издање није сасвим потпуно, У ово издање нису унете све варијанте Бранкових песама, шта виле избачена су из неких песама, која су штампана у коначној обради „непристојна места" која би песника могла „компромитовати“, што је, по нашем мишљењу, било апсолутно непотребно. ТИ

УМЕТНОСТ

ТОМИСЛАВ КРИЗМАН

Томислав Кризман је једна од најкрупнијих и најмаркантнијих уметничких личности код нас, не само по својој изразитој уметничкој индивидуалности него још више по томе што је својим бакрорезима нашу графичку уметност, до њега, недовољно култивисану и неразвијену, дигао на Ниво европске уметности.

Сем неких заборављених старих мајстора чија су нам имена сачувана у историји наше уметности, и М. Кл. Црнчића, првог од модерних уметника, Кризман је једини који је сав свој таленат ставио у службу те отмене и тешке гране уметности.

Док је Цричић први наш модерни трафичар, дошавши до крајњих техничких могућности, дао дела налик на дела осталих европских мајстора, Кризман је у своје бажрописе унео стила који маркантно обележава ова његова графичка дела од првих радова (гутопортрет, портрет Марије Делвар па до последњих (мотиви из наших јужних крајева). Кризманови бакрорези су прва дела нашше уметности која су, сем сижеа, јумепничтком обрадом могла да заинтересују добре шовнаваоце уметности и свратв пажњу као дела једне јаке уметничке личности. Популарност је стекао колекцијом својих баЕрореза из Босне којима, је у тој штурој техници изразио сву ниторескност овог нашег пејзажа. Ојајним композицијама линија, тамних и светлих површина Кризман је дао дела пуна

живота и ванредног графичког дејства. Занесен питорескношћу сижеа он је неке површине лако обојио и тако први у нас створио колорисани бакрорез.

После балканског рата Кризман је путовао по тада новоослобођеним крајевима и донео нам оданде серију бакрореза по сликовитим мотивима с нашег Југа. У тим сликама, које су местимично рађене снагом чувеног енглеског сликара Брантвена, дао је најбоље што је у нас до данас, у тој области сликарске уметности, створено. Фолклористички _ тачно запажени детаљи тако су повезани да слика оставља имптресију савршене уметничке хармоније и ретко прелази у илустративност. Финим цртежима наших старих манастира и пркава еводирао је слику наше високе средњевековне љултуре. Његова пуна сунца слика Призрена, са погледом на цркву тв. Ђорђа и Душанов град у позадини, показује велики смисао за карактеристично и лепо. Мотиви из Приштине са својим дубоким и чудним перспективама и фигурама којима, је тај пејсаж оживљен, остављају утисак света. који полако изумире. Једна. од најјачих Кризманових слика је „Улица Краља Петра у Охриду“. Та слика по снази цртежа пи реморантовској композицију светлости и сенке епада међу најкаратеричније ствари те врсте које омо видели.

У свима тим сликама огледа се велики смисао за декораљивност који је дошао до пуног израза ну ризмановим многобројним плакатима и илустрацијама Томислав ЕКризман је један од твораца наше уметничке илустрације. Док је у сликама по природи снажни натуралист са једва видљивом тенденцијом стилизовања, у илустрацијама је чисти стилизатор створивши своју школу.

Смисао за декоративност и фини укус навео је Фризмана на покушај стварања уметничког обрта по нашим народним мотивима, и у том шравцу он ради на загребачкој уметничкој академији. Кризманово сликарство масним бојама иако је врло карактеристично по обележјима. његовог графичког талента, није на висини његових чисто графичких дела. У овим последњим он је код нас највећи и та ће дела својим уметничким квалитетима и својим сижејима, остати као документи уметничке снаге Кризманове, лепоте и занимљивости налпе земље. п.К.

ПОЗОРИШТЕ

ПОЗОРИШНИ ТОДИШЊАК

Као сваке године, Нар. Позориште у Београду издало је свој годишњак и за прошлу сезону. Та књига је скуп спискова, прегледа, статистичких таблица, — сувих набрајања ипак тако занимљивих за оне који шрате позоришни живот у Београду. Из „Годишњака“ у ствари не сазнајете ништа што већ не бисте знали али из прегледних таблица јасније излазе и јаче вам падају у очи поједина факта и силније вам се намећу извесни закључци који нису неинтересантни.

Прва констатација коју морате да учините кад бадите поглед на књижевну статистику у овој књизи говори у корист позоришне управе. И ако је непрестано повика на управу да сувише мало пажње обраћа националном репертоару, видите да је у прошлој години давано 31 оригинално п 32 преведена дела, затим да је од тринаест премијера. девет премијера страних а четири домаћих комада, а од шест реприза да су четири из националног репертоара. ада се узме у обзир колика је и каква је наша драмска продукција и колико је п какво је наше већ постојеће књижевно благо (мислимо, разуме се, на позоришну књижевност), видимо да је сразмера између броја даваних представа из пашег и броја представа из страног репертоара, (123:163) таква да се Управи Народног Поворишта не може много пребацити.

То не значи да јој се не може ишта пребацити. Оно што јој пребадујемо то је што не обрати већу пажњу на благовремено спремање комада од (домаћих писаца; јер није доВОЉНО само давати комад, треба још и дати га на време и створити му предуслове за успех. Ове године, на шример, давана је премијера. Кајања од Александра, Илића крајем маја а премијера Машкарта испод купља од Ива Војновића средином јуна, дакле у доба кад је публика већ заморена, кад је у позоришту запара (навођење овог разлога може некоме да изгледа детињасто, али стални позоришни посетиоци знају колико су их пута летње врућине спречиле да иду у позориште), и кад управа, да надокнади изгубљено време, учеста са атремијерама и репризама тако да успех једног комада ограничава успех другог. Да су ови комади, који су давани сваки по 4 пута, изнесени на позорницу почетком септембра кад је давана -непотребна „Ашамтка пили средином јануара хад је давана несрећна Битка, несумњиво је да би донели више моралне и новчане користи управи него. што су јој донели

| |