Покрет

170 ·_ покрет

и ако мало доцкеон. Дозволите да вас упознам... госпођица Лена ЈБотић...

Отац њен. Маленко ЈЉотић, сата пуковник у пензији, вечито незакопчан, аљкав и по мал» мамуран од пића, у младости својој беше леп човек. Испратизши две жене на онај свет у року од три године, несрећни се млади човек реши да и после овога окуша срећу, те се гако ожени по трећи пут, у двадесет и осмој години. у чину актив "ог поручника, са ћерком извесног већ упокојеног беогрзадског трговца. Овога пута је био боље среће, ј-р му жена за пуне две године потп нога брачног живога не умре, али се догоди једна друга непредвиђена околност, која је скоро до лудила доводчла увек несрећног поручника: није било деце. Дошло је било и до несугласица између брачног пара и ко зна не би ли ствар дошла и до конзисторије, да ЈБотићеви не чуше о некој бањи у којој се лечила неродносг и они, после вишенедељног саветовања решише да оду тамо з;једно и да покушају срећу Да донесу овакав закључак (наиме да иду заједно,

а не само, рецимо, госпођа или господин) допри-

нело ге и то, што су обоје били тврдоглеви и упорно доказивали једно другом да кривица не стоји до ње, већ до њега, и обратно. Најзад је поручник прекинуо то кошкање на тај начин што је лупио шаком по столу и е-ергично рекао:

— Добро, онда идем ја сам, кад је до мене кривица !

Настале сузе и на крају крајева отпутовали заједно, а госпођа целим путем уздисала:

— Кад би Бог дао.. сасвим малу, малецку ћерчицу.

— Ја хоћу сина! — мрачно је рекао поручник. — Доста сам муке имао са женама.

Бању, у коју су ишли, била је гласина. Чак је постојала и песмица на немачком («оју бањска управа није приљавала проспекту) и која би отприлике у српском прозвом преводу гласила:

„Од свих извора фр:нцесталски је најбољи, ако не помогне он, помоћи ће гости“.

У колико је то била истина и у пракси ми нећемо овде претресати. Воло је вероватно да је ову песмицу саставио директор кога другог купатила да би направио рђав глас и сузбио конкуренцију ове збиља лековите и чудотвор :е бење у коју су отишли ЈЂотићеви; а факат је, да је свет после ове песмице (она је у своје време била врло популарна) још више појурио у ове Богом благословене купке. Тек, било водом, било чем другим, а Јботићеви по повратку из иностранства добише сина, Владимира.

Али облак сете, — што би рекли романопасци, =—— не силазаше са чела госпођиног. Она је тако желела девојчицу! ИМ дан и ноћ само је о' томе размишљала и на концу конца осетила једног лепог јутра да ће постати и по други пут мајка. Изгледа да је била научила даи у Београду састави истовстну воду за купање, као што је и она у Францссталу.

Ближио се мај месец 1903 године. Политичка атмосфера Србије била је страшно загушљива, дух ви узнемирени, а новине проносиле свакојаке гласове. Поручник Јботић беше се усгумарао. !!очео је често изостајати преко ноћ и тек се пред зору враћао. Никад није био тако ћутљив и мрачан. Увече пред двадесетдевети мај, дошао је врло рано кући, обукао се што је могао лепше и чистије, пољубио жену, рекао јој да ће те ноћи бити дежуран и отишао. Ноћ је била дивна и тиха. Пуна звезда. Го-

спођа леже, али неки немир наиђе на њу (мислила је због њеног стања) и уплаши се. Разбуди служавку и преседеше тако до поноћи. Око јелног сета зачу се пуцање које је долазило са Теразија. Госпођа се преплаши и посла служавку у комшалук по кума, неког старог београдског трговца, бившег ортака њеног оц'. Прозори на суседним кућама су се полако отварали и буновзи грађани промаљали у страху своје чупаве главе. Шта се догађало» Један пролазнак дошану нешто једном грађанину и овај брже-боље затвори прозор. Чак и зав-су спусти. Д. ђе кум. Ни он није знао. Свитало је. Б аго мајско јутро и небо, зелено и глажно. Са краја улице зачу се по неравној калдрми тандркање фиј-кера, пијана песма и пуцање из револвс-ра. Свет поврве на капије и прозоре. То се возио поручнак са још неколико официра. Сви су били мртви пијани, раздрљени и чупави. Између њих је стајао пун сандук са шампањцем, чије су празае боце разбијали о Калдрму. Сва престрављена стајала је госпођа на прозору крај свога кума, који је и сам био уплашен и држао отворена уста низ која су му висила као покисла два млитава брка. Спазивши их, поручник заустави кола под самим прозором, издиже се по-

срћући са свога места и викну заплићући језиком

колико га глас доноси:

— Куме... убили смо кргља!

Госпођа врисну и паде, коњи фркнуше фијакер отандрка даље. направи се узбува Ул-ца је постојала жевља. Нанлазили су очевидци, или бар они обавештени, и описивали убиство последњег Обреновића и краљице Драге.

Тога значајног дана, мало пре времена, родила се поручнику сада већ капетану, кћи Лена. Кад је чуо (поручник се није трезнио два дана) он је онако мамуран рекао:

— Женско» Нек иде...

После тих догађаја у породици је задуго владао мир и ред. Леца су расла под окриљем своје матере, која је од оног пада и порсђаја пре времена. добила трзање левог рамена (кад се наљути) и стално лако подрхтавење главе. Знајући как је тешко дошла до деце и са колико жртава, добра госпођа не допушташе мужу да се ма и најмање меша у њехово вас»итање. А васпитала их је на свој начин. Све су морала да раде на команду: спавај, игра! се, једи, учи, смеј се, певај... У случају да се н- испуни наредба појављивао се брезовак. Клечало се у углу, затварало у „шпајз“, јеДном речју, деца су била под сигурном руком н добијала основне појмове о животу у врло ружичастој боји, те се, сем јогунлука, у њих будио још и један «сећај потештености и меланхолије, док су гледали забрањено воће, или притискала носиће уз хладна прозорска окна, гледајући веселу зимску улицу и радосву лечицу која се затрпавају снегом.

У рату од 1912 —13 капетан би рањен и одликован, али се његов утицај у по леду деце не промени, а изгледа ни он није много о томе разбиј«о главу. Деца су расла била здрав", то је бало довољао. Па ипак, са Св теким Ратом (Лени је већ било пуних десет година), стање се нешто мало промени. Прве дане бомбардсвања проведе госпођа са децом у једном великом подруму са још дсвет или десет породица и наравно да је и стега над децсм била попустила. М зу, у том мемљивом по-

друму, док су непријатељске гранате претварале