Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 35, и 36.

13. ДЕЦЕМБРА, 1924. Г. БЕОГРАД

ЗНАЧЕЊЕ ИЗБОРА ОД 8. ФЕБРУАРА

Под крај 1922. године, политичка ситуација била је много слична данашњој: радикално-демократска коалиција се дефин=тивно разбила; дошла је хомогена Влада Радикалне странке да распусти Скупштину и спроведе изборе. Према Влади стајала је једна огромна Опозиција. Огромна и бојем мандата које је имала у распуштеној Скупштини и бројем својих странака. (Ова партијска расцепаност значила је слабост Опозиције али, према тадашњим приликама, није изгледало вероватно да ће се Влада моћи много користити овом слабошћу својих противника. Јер, као што је познато, пред сам распуст Парламента, у току је била једна акција којој је циљ био да се дође до неког зближења међу партијама. Акција, започета данас већ згборављеним конгресом јавних радника у Загребу, по уверавању њених аутора и иницијатора, врло се повољно развијала. У изгледу је био један блок који би обухватио, тада још неподељену, Демократску странку, Радићеву странку, словеначке клерикалце и босанске Муслимане. Између тих странака, тако се тврдило, закључен је споразум и, на основу тога споразума, странке блока тражиле су да се њима да Влада.

У чему се састојао тај споразум, о томе јавност није била обавештена. Али ма какгв да је био, није се могло, разложно, претпостављати да ће га просто нестати чим изиђе указ о распуштању Скупштине. То се могло у толико мање, што је и у то време, као и дангс, најактуелније питање било питање Устава. Немогућно је замислити један стваран споразум међу партијама који би обилазио ово питање, А исто тако немогућно је замислити да споразум о јелној ствари таквог значаја буде у зависности од случајности које доносе парламентске комбинације. Ако су, дакле, поменуте странке биле у стању да нађу неки компромис у време кад је било изгледа да ће моћи добити Владу, логично је било очекивати да ће тај компромис моћи одржати, па и учврстити га, и кад су стеране у опозицију. Међутим, ова очекивања нису се испунила: са доласком хомогене Владе престаје споразум међу опозиционим партијама, и у изборној борби не види му се трага. Избори су дали већину Опозицији. Шта је сада природније било него да стане на снагу споразум од прошле јесенир Али место тога долази нешто сасвим опречно: одмах после извршених избора, главнина опозиционих странака прави компромис са Владином партијом. По том компромису, и даље остаје хомогена Влада Радикалне странке, остаје, дакле, стање какво је било пред изборе. И остаје по вољи странака које су у изборе ушле као опозиција. После годину дана, опет је све окренуто на главу: опет се јавља заборављени споразум из 1922., и сад су опет савезници демократи, клерикалци, муслимани и радићевци. Савезници су за све време док имају Владу. Али чим дође садашња изборна Влада, — преста савезништво: као и у прошлим изборима, и у овим садашњим место опозиционе коалиције, јављају се опозиционе странке, И зато

неће бити никакво чудо, ако се и опет, на пролеће као и 1923., појави какав . . . нови аранжман. Наш Парламент не може изићи из тих апсурдних аранжмана и парадоксних компромиса докле год буде стварно постојало питање Устава. А то питање постоји још од дана састанка Уставотворне Скупштине. Као што се зна, Устав је изгласан једном слабом већином. Резултат избора од 1923. и каснија еволуција Муслиманске и Демократске странке нису га учврстили. Победи ли, пак, 8. фебруара Опозиција, Устав ће бити неолржив, и мораће се одменити новим, Али каквим 2 Опозиција, ито је фатално, нема неког свог заједничког нацрта; њене странке се, у овом питању, разилазе. За право, оне нису ни покушавале да у овој ствари нађу неки споразум. А нису, јамачно, зато што Демократска Странка, од које би требала да дође иницијатива, избегава питање о ревизији Устава. Избегава га зато што ни она, као ни толики Срби изван њених редова, није слободна од предрасуде: да је Видовдански Устав неки поп те (фапсеге, и да он, овакав какав је, најбоље одговара специално српским, или Србијиним, интересима. Ово друго је очевидна заблуда. Јер сасвим се лако да замислити друкчије уређење државе, којим би ти интереси били боље заштићени. Не стоји, такође, тврђење да је тај Услав једина гарантија државног и народног јединства. Србима је сва њихова задртост у питању Устава много шкодила. Она је, и то је апсурдно, знатно допринела и дискредитовању самог Устава. Јер, сасвим неосновано, створило се убеђење, да је овакав Устав српска ствар. То убеђење морало се учврстити сграхом који све српске странке показују чим се помене ревизија Устава. Као што је речено, без тога страха није ни Демократска странка, и то је оно што доводи у немогућан положај и њу и читав опозициони блок. Из тога блока могла би се саставити једна коалиција квалификована да од народа тражи мандат за ревизију Устава, и да ту ревизију спроведе. Наравно, под условом да је прво сама на чисто с тим: какву ревизију жели. Али баш то што би имала бити главна задаћа данашњег Опозиционог Блока — тоје оно што он оставља на страну. Споразум његових странака споразум је или сентименталан или, у колико остаје на политичком терену, односи се на питања споредног значаја. Таквим држањем Блока бирачи су доведени у овакав положај: изјасне ли се против садашње Владе, дакле за промену режима, изјасниће се, фактично, и за промену Устава. И зато који не желе ревизију Устава, морају гласати за Владине кавдидатске листе, — дакле и они којима те листе нису нимало симпатичне. Што је још горе: и они који би се помирили са евентуалном ревизијом Устава, биће у недоумици, јер неће знати, да ли, дајући свој глас кандидату Опозиционог Блока, гласају за Г. Радићеву републику, или за онакав тип монархије какав замишља Г. Корошец, или за нешто што ће хтети Г. Давидовић, а што се још не зна шта је. Још