Покрет

160

покрет

једно зло: не само да остаје неодређен обим и каракт: р евентуалне уставне ревизије, него је исто тако неодређен и рок у коме би се она спровела. Претпоставимо екразант у изборну победу Опозиције. (Она је, разуме се, могућна семоу случају великог успеха Демократске странке). После такве победе најприродније ба било одмах пра.тупити ревизији, значи: бирати нову Скупштизу коа ће извршити ревизију. Али то је немогућно, јер Бе требати времена док се скупштинска већина сложи о том, које одредбе Устава треба мењати. И то доста времена! Вероватно да за то један нормалан скупштински период не би био сувише дуг рок. Ми смо, за Привременог Народног Представништва, две године размишљали и споразумсвали се о Уставу, и резултат је био то да се у Конституанти појавило скоро исто онолико уставних про јек:та колико је у њој било странака. Нешто слично поновило би се и сад, само с том разликом што ни у Привременом Парламенту ни у Конституанти

није било Г. Радића и његових идеја и идеала а у скупштинској већини Опозицеоног Блока он би био моћан чинилац. За све то време требало би, наравно, и водити државне послове. Није тешко замислити, како би они били всђени. Већ сема помисао на то довољва је да и код противника садашњег Устава убије жељу за ревизију.

Кад ствари тако стоје, онда је бар најмање зло: учвршћење Видовданског Устава. А то ће бити могућно једино ако ревизио истичке странке у нову Скупштину уђу ослабљене. Не буде ли такав резултат избора; ако, на име, добијемо опет једну Скупштину која ће по свом партијском саставу бити слична овој јучерашњој, — неизбежно ће се поновити и понављати оно што смо преживели за ове две године: паралоксне пгртијске комбинације и компромиси, и — избори сваких поклада. М даље ће у нашем јавном животу остајати доминантно питање ревизије Устава, и остајати нерешено. Тешко је желети такво стање.

СТАРОСЛОВЕНСКЕ СТАРИ ТУ

Публикујући археолошки материјал са старосрпских налазишта у Србији (Старинар, Н. Р. Год. , 1906) стр. 39 и даље) споменуо сам зналоге наласке и појгве с једне стране на Кавказу и на црвоморској обали Мале Азије, и с друге стране из ондашње Угарске, из Славоније и Чешке. Старосрпски валасци, тада познати, потицали су, у главном, из Моравске Долине, те су допуштали претло· ставку 0 својој вези с наласцима из Угарске и Чешке. Мала Азија и Кавказ били су, тада, и су: више далеки предели, те с тога мање погодни за објашњење аналогих појава ва материалу из Србије. С. бећисћћага (АДеџтора 1п зетег Кит — ипа 5 еп с шта, Ветп, 1919, стр. 380) помиње једно

налазиште у Добруџи, чији материал има, у овом погледу, велики значај.

За време последњег рата, у 1917. години, у Добруџи, у најпознијем од трију тако званих „Тројанових утврђења“, основаном тек у ЈУ веку по Хр. нашао је Зсћисћћага! велику количину комађа земљаног посуђа које је, вели он, необично сродно с посуђем из Немачке које се, тамо, сматра као словенско. У тој појави Усћисћћага! налази потврду за извесне исгориске изворе, по којима је један део Словена дошао у Немачку из југоисточних пре: дела и указујева паралелу изм: ђу Срба и Лужичких Срба („Зефеп“ и „Зогђеп“). Он, даље, мисли да су Словени који су дошла у Немачку били скроз про-

жети „балканском културом“.

Стар "словенско налазиште у Добруџи покреће многа научна питења.

Приликом своје поменуте публикације поставио сам и питање о томе, да ли карактеристичне појаве на онда проученим остапима словенске цивилизације ваља сматрати као псјаве којима се одликовала старословенска цивилизација у прадомовини Словена, у времену пре њихова покрета према Југу и Западу Европе, или су те одлике прим: љене тек после исељења појединих племена из прадомовине (Старинар, стр. 85). Остаци на налазишту у Дубруџи говорили би у прилог друге прет-

поставке, а они су нарочито важни због своје ране појаве — ТУ век по Хр. |

Ну, још је значајније то налазиште својим географским положајем. — Оно припада Дунавској Долини којој. у ширем смислу, припадају и проучена старосрпска налазишта, затим ова у Угарској, у Славонији па, најзад, и ова у Чешкој. Зећисћћага говори само о општим одликама керамике с налазишта у Дубруџи, на којој се, сем познатих марака, које он и не помиње, налазе све остале одлике као и на словенској керамици у Дунавс«ој Долини у ширем смислу.

Од појава на керамици истиче сеи орнаменат у облику таласасте линије или траке за који знамо да се појављује још и на керамици из позног римског и раног византиског доба. Сме се, дакле за: кључити да су Словени позајмили тај орнаменат из византиске цивилизације. Али није то једина позајмица из Византије. Сам Зсћисћбага! мисли да су Словени примили од Византинаца и начин конструкције својих утврђења. То је онај исти начин конструкције који се појављује још на зидовима Теодосијевих утврђења око Цариграда која су, нарочито Словени из источ их предела Балканског Полуострва, морали познавати. Налазиште у Добруџа је једно од посредних налазишта преко којега ће, у ширем или ужем појасу, ићи веза између налазишта у Србији и оних у Малој Азији где се, у

МП веку по Хр., Словени појављују у области Би: тиније (Старинар, стр. 78).

Добруџанско налазиште, на чијим се наласцима појављују одлике које је Наука, до сада, сматрала као карактеристична обележја словенске цивилизације, поставља читав низ нових проблема у старословенској Археологији.

Ако је Зсћцсћћагаф! — ово датовање овога налазишта тачно, то би то налазиште било једно од најстарије датованих словенских налазишта. Тако старах словенских налазишта немамо, за сада, ни из Немачке ни из Чешке. Јозећ Натре! је, у пог-