Покрет

172 покрСт

непознати. Њему се свиђала Ленина живахност, њена и луда и наивна схватања о животу, како кад, њена лепота, која беше нарочита, не шаблонска, и њена веселост, која, дуго прикривана пред матером и стицајем прилика, нагло избијаше из сваког њеног покрета и дела. Она поче са братом посећивати забаве, позориште, матинеа, кермесе; поче се виђати и упознавати са светом дотле непознатим; стече нове другарице и окуша горак укус првих разочарења и првих љубави. Сва њена незадовољена младост тражила је накнаде. И она осети неодољиву жељу да реализује своје снове о којима не би могла рећи какви су. Госпођа је ћутала. Ова беше пала у апатију и тихо туговала за оним добом када је пуковник био само поручник. Али то време беше далеко, у тами прошлих година, и госпођа се, ИЗ РАНИ ои НИ ЛА и нервозом, полако гасила.

= _Е Лену беше обузела грозница уживања. ИМ не само њу. Цео Београд, напаћен у ропству или из-

Душан Кокотовић:

гнанству, са препуном душом ратних ужаса, крви, глади, смрти, поче се лудо забављати. Хтело се да се надокнади изгубљено. По подрумима стадоше ницати барови (до рата непозната установа у добром граду Београду), по салама дансинзи. цигане заменише салонски оркестри. (таде 1л Тећесћоз!оуакја) и црначки џазбанди, који су својом дивљом дреком позивали на радости овога света. М цео Београд поче да игра. Искоришћавала се свака и најмања прилика. Играло се по журевима, по славама, по банкетима, после разних конгреса и скуп-

"штина, по вашарима, после концерата, на кермесима,

ва излетима, за време народних празника, по учионицама, по кућама, једном речју где год је постојала прилика. Отмен свет поче играти и по ресторанима, између јела. А мајке, добре београдске госпе, срамежљиво су гледале у саблажњиве фигуре уанстепа, фокстрота и танга, и у паучинасте хаљи-

нице својих О потајно И ПИ и

шиле се.

Стара мошеја у Призрену