Покрет

180

покрет

и тиказва. Тим шарама, је 7. Ивакић украсно столице, сто, кревет, за неке резбарије се инспирисао израђевинама у дрвету на сељачким кућама п направио једну врло лепу собу. Поред предувта собног намештаја изложио је велики број шарених тикава н своје албуме мотива из народне орнаментике. На жалост, изложба Г. Ивакића, као и остале изложбе ове сезоне, била, је слабо посећена, и не знамо да ли је излапач успео да заинтересује надлежне да му бар неке ствари откупе како њетов долазак у Београд не би представљао чисту новчану штету за. њега.

Највтше посећена изложба од свих које смо поменули и које ћемо поменути била је Русна Изложба у просторијама Новог Универзитета. Јтре две године Руси су били приредили прву изложбу својих радова, а ово је друга. Занимљива штајрочито због разноврсности изложених предмета. Изложено је све што Руси производе у нашој земљи: ипрачке, ликери, парфеми, ручни радови, вештачко пвеће. По зидовима статистичке таблице иза којих се види рад разних руских удружења ју замљи. У једној засебној соби фотопрафије, карте, планови; инжињерски радови трупа кубанских и донских (козака; то је пајзанимљивији (део изложбе. Најнезанимљивији (је „уметнички“ део: гомила акварела, цртежа, слика рађених масних бојама; више од половине слабо, почетнички тађено. Иначе има и слика правих уметника међу којима се највише истичу Варбицки и Исајев. — У једној соби Новог Универзитета, (Лок је трајала Руска Иложба, била је приређена Изложба скица за нову зграду Министарства Финансија. Били су изложени сви откушљењи и несткупљени пројекти.

Од сликарских изложаба прва је била изложба Боре Стевановића у Основној школи код Саборне Пр«ве. Бопа Стевановић изложио је око четрдесет нових радова: мирни пејсазки, кућице, дрвеће, шутеви, плаво небо. Нешто блато и топло осећа се из свих његових слика; он воли те пределе из околине Београда које преноси на шлатно, али уноси у њих нешто од своје сете. Сем пејсажка има и неколико мртвих природа, нежно наоликаних, и један портрет.

На јубиларној изложби „Ладе“ пада прво у очи „Антрололог“ токојнот Боке Шретића, једина слика пред којом човек може дуже да стоји и (ла је посматра. Поред осталих пили се заустави или св и не зауставља. 'Ло не значи да су радови Рђави; већином они су или технички добро израђени али безлични, или не показују никакав катредак трема ранијим радовима дотичног уметника. Ово друго код неких, старијих чланова, је појмљиво, кол млађих међутим није опростимо. Од старијих су изложили Урош Предић, Ђока Јовановић, Марко Мурат, Бета Вукановић; од ралова млађих најбољи су пејсаткл Драт. Глиштића, једна слика Голубовића, цртежи Ивановића,

У сали „Станковић“ изложио је своје радове Г. Славко Томерлин, сликар из Осека. Радови Г. Томерлина су пре етографски документи него чисто сликарство; он слика сељаке, њихов живот, њихову ношњу. Олике свеже и пријатне,

Што се тиче изложбе Г. Хамзена, поводом ње се може рећи само то, да је Г. Ханзен вештт човек. Израдио је да га протежира „Јалранска Стража“ и да тако заради толико колико „Лада“ не би зарадила да лржи перманентну изложбу шреко целе године. А што се „Јдаранска Отража“ несмотрено „залетела“ п са толиком рекламом штриредила изложбу слика које (употребимо благ израз) нису добре, то је њена ствар — и њена брука.

Д.

ИЗЛОЖБЕ У ЗАГРЕБУ

Изложба слика професора Стона Мвековића — Јесењу оваону сликарских изложби у Загребу отворио је, изложбом својих радова у Улриховом Салону, Отон Ивековић (в. у 27. н 28. броју „Локрета“ репродукције неких његових (слика), стари уметник ни професор на загребачкој сликарској 'академији. Историјске слике Ивековићеве (ша (даље ши блиске прошлости нашег -народа познате су по многобројним великим и малим репродукцијама. На пзложби у Улриховом Салону била је изложена само једна нова историска слика, али зато ду на скоро свим платнима евоцирани пејсажи из наше земље (Блед, Хрватско Загорје и т.д) и женске ношње из свих нашцих крајева. Према писању загребачке штампе, успех ове изложбе био је велики.

Изложба „Манеса“ удружења чешких уметника. — 16 овог месеца отворена је у Загребачком Уметничком авиону изложба ралова чешких сликара, вајара и архитеката. Око педесет најретрезентативнијих чешких уметника изложили су ту своје најбоље ствари и изложба је, судећи по писању загребачких листова, веома успела. Радове су изложили ОВИ сликари: Г. Г. Винко Бенеш (девет слика), Хуго Бетингер (2), Бохумил Дворжак (2), Емил Фиала (8), Антонин Худечек (2), Божена Јелинкова (1), Олдрих Коничек (10), Јарослав Кубин (2), пок. Херберт Масарик (2); Франтишек Мусика (1),

Вратислав Нехлеба. (1), Отокар Неједли (10), Белжих Шискар (2), Јан Прајслер (2), Антонин Прохаска (4), пок, Јан Олавичек (5), Биктор Стрети (1), Томаш Шимон (2), Вацлав Штала (17), Макс Швабинески (8), Слава, Тондерова (2), Јан Трампота (8), Алојз Вахсман (8), Карел Дворжак (4). (ето Путфројњд (1), Јарослав Хорејц (2), Јозеф Језиковски (1), Бохумил Кафка (6), Ладислав Кофранек (2), Јозеф Пата. (1), Карел Шокорни (2), Отокар Шпаннел (4), Јан Турса (8). Графичари: Јан Конупек (4), Рудолф Кремличка (1), Јан Рамбусек (26), Владимир Силовски (17), Виктор Стрети (15), Јарослав 'Отрети-Зампони (10), Томаш Шимон (12), Јозеф Вондруш (6), Макс Швабински (9), Карел Вих (11), Архитекти: Јозеф Кочар (7), Павел Јанак (5), Јозеф Калус (5), Ладислав Махон (4), Отокар Новотни, председник Манеса (10).

да жаљење је што „Манес“, према тврђењу штампе, неће моћи да приреди изложбу и у Београту. Потребно би било да св им престоничка публика упозна са уметношћу народа за који нас већ везују шолитичко-нацноналне, а за који треба да нас везује што више и културних веза.

КЊИЖЕВНОСТ

ГР. БОЖОВИЋ: ПРИПОВЕТКЕ Издање (С. Б. Цвијановића, Београд 1924. Цена 20 Динара

Као мало који од писаца који су се после рата шојавили, Г. Гр. Божовић је за врло «кратко време стекао леп круг читалаца и репутацију доброг приповедача. Писао је он приповетке, додуше, и шре рата, али се нећемо преварити ако кажемо да је данашњим генерацијама (мислимо генерацијама читалаца) био пре ове своје друге појаве у ењижевности непознат, и 0 њетовом брзом успеху у књижевности може. се говорити као о успеху сасвим новог човека. Да ли је Г. Божовић писао и за време рата, да ли је авоје приповетке ратије тришпремао, шрибирао материјал и сабирао успомече, или није ви мислио да тиште, не знамо; главно је да, се он после рата јавио. иврађен, готов, дефтинитиван. У томе и јесте разлог његовог успеха: он се публици одмах у првим птритоветкама, у Боновићевом „Гласнику , показао као човек који више не лута, који већ има свој стил и свој начин изражавања, који сем тога има иза себе жавот пун борбе и рада и који, без видног напора, има само да нанесе пред њу ризницу својих (успомена па да створи дело. После тих првих риштоведака [. Божовић се почео јављати у „Мисли“, „Политици“, и сад је све те штампане приповетке (19 на броју) издао у засебној књизи.

Та књига, (без обзира ша оно штто ће Г. Божовић још дати нашој књижевности, већ је довољна да му осптура место у њој. Она је и књижевно (дело, и занимљива лектира = докуменат о једној епови наше историје. Све тритоветке у овој књизи сачињавају једну целину. Ове говоре о једној ствари: о сукобу народа н раса и раду наших нашионаних ратника. у Јужној Србији, све су као у једном надахнућу писане: исти збијен стил, исти посматрачки дар ш неста лакоћа приповедања. Г. Божовић се у њима открива као човек од кота. се може очекивати да нам да епопеју наше националне борбе у Маће-

_доншји, да напише историју поттуну, тачну и верну. Као чо-

век који је сам учествовао у тој борби, он зна догађаје, познаје прилике и људе; као писац који поштује свој занат и шравилно схвата, свој задатак, он уме да остане објективан.

Значајно је код њега то књижевно поштење човека који би шмао разлога и извињења да буде пристрасан. Он не слика ши себе ни своје пријатеље лешшим бојама, не пориче нешријатељима јунаштво шли часност. Он зна ствари, не изврће их, тако их прича да сте од трвих страница убеђени да је ово тако као што је наллисао, и кад изрекне ма какав, ма колико одсечан, суд (..„Колашинац, кад му догори, опали пушку, ша побелне шреко границе. Ротожљанин скрсти руке, па, тупи зулум. Косовац гледа кад му Арнаутин одводи Једитишцу. кћер и кукавичти иаровата: „Олатка је, душа, господине!... А овај Моравац зубима држи комад сттске земље да га сачува Орбији“...) морате да оу верујете. Сва храброст ни пожртвовање оних који су тамо радили на народној ствари оцртана. је у његовим триповеткама, али и сво лукаветво и подмуклост који су били потребни да би се дошло до циља.

»Од ворина освитка па до мркла мрака, пише он у приповеци „„Перорист, као какви берзански 'безлутшници, сновасмо ми сви по Битољу да један техгом што више пакости ни недаћа нанесемо. И по школи, и по шокви, и по клубу, и на улици, и по турском хућумату. Избриани и намирисани доктор Монако, као да је на каквој шумној ривијери а не у паланачком Битољу, мито вађаше из свога белога прелука, дозе цијанкалија грчким и српским шовереницима да их на зтодном месту употребе. Увек насмејани Николов, као какав мучки Татарин издаваше наредбе својој десетини да читаве