Покрет

покРЕТ

201

тало да људи после првог разговора са њим закључе: „Натучен је, мангуп,.. али је сјајан човек!“ Колико сам пута проклињао судбу што ми није дала такво лице, али сам се данас утешио видећи да и такви срећници могу по неки пут да падну у очајање. Мој је млади човек узалуд лутао преко плаже као дух несрећног Хамлетовог оца — никога није познавао. Хтео не хтео, морао је опет прићи онима што су се занимали скакањем, да на тај начин прекрати досадно време. Најзад му постане непријатно дивљење које је пратило сваки његов скок, те крене у лов на познанства.

Од свих купачица највише му се допаде једна сопственица ванредно плавих очију и црвеног костима, испружена у хладу кабина. Била је сва деликатно фина, прозрачна и нежна, а читала је неку књигу у црним корицама. Коса јој је била глатко очешљана, а кад би се насмејала (књига мора да је била хумористичне садржине) на обрашчићима се појављивале две дражесне јамице. (По легенди оне особе које имају јамице на образима, биле су по рођењу, пре пољубаца од смртних, пољубљене од стране анђела, који их доцније у животу чува од напасти и заштићава, те су те особе изванредно велике среће).

Богољуб Кнежевић, тако се звао млади човек, (јер нашто крити даље његово име!) врло се опрезно спусти крај непознате у хлад, па пошто је двапут загледао у књигу преко рамена, сасвим мирно упита, као да га то највише занима:

— Шта то читате»

Ословљена у недоумици подиже своје дивне плаве очи са књиге на тога што пита, а њене танке, танке обрве извише се према средини малог чела, глатког и белог. Али се младић тако љубазно смешио, да се и она насмехну, при чему се јавише јамице на образима, и, место да насртљивцу покаже пут, она упита:

— Что ве: сказали >

— А, ви сте Рускиња! Баш ми је мило... — И он се примаче ближе непознатој, заривајући прсте у овлажен песак.

— Ничего не понимао — рече млада жена, још увек са осмехом на уснама, лако накарминисаним.

— Питао сам вас шта то читате.

— Ахљ, Боже мој! Ето Гоголђ |!

— Гогољг — Богољуб се мало замисли. — Је ли то онај што је куповао мртве душе»

- Рускиња, која од свега разумеде речи : Мртве Душе, одобри:

— Да, ето Мертвеа Души. Вљг читали» ~.

— Дабогме, дабогме. И Тарас Буљбу! — убрза младић, који је за Гогоља знао само по једној анегдоти о Мртвим Душама и по Тарас Буљби, кога је читао још у гимназији. Одједанпут оживе: његов мозак неоптерећен непотребним знањем беше ископао из давних дана једну реченицу, потпуну, целу, која уједно представљаше цео његов капитал знања руског језика поред речи оченђ, хорашо, здбсб, до свиданђа и имена Тања, и он се пожури да је искаже: — И васђ ловло, Тани, и если в6: мена не поцљлуете, п застрђлос.

Рускиња испусти књигу, румен је облије све до корена косе, она покуша да се озбиљно наљути, али младићеве шеретске очи чиниле су се тако безазлене, а и смешио се још увек наивно и мило, да јадна жена, и овога пута побеђена, само што рече:

— Вљ! безумни.. сошли сљ ума! Кто вамђ сказалђ мое има

— Бог, — одговори Богољуб смејући сеи примаче се још ближе.

— Ја оченђ.. — настави он после кратког ћутања, а одушевљен успехом своје руске реченице, али ту запе. — ..Ви оченђ... хорашо (у смислу: ви сте врло лепи), ја сам сам, једном речју, очењђ, очевБ... ђаво би га знао како се то руски каже... ја оченђ задовољствујушчи. — И осмехну се.

Непозната је била освојена и не само да се осмехивала, она се смејала.

— ВБ! оченђ мили человљкђљ — проговори најзад нагињући се к њему поверљиво, — но бегло бег лучше если бр ве: не говорили по рускзи.

Али сада Татијана доживе једно пријатно изненађење. Младић се уозбиљи и учтиво запита:

— Рапех уоџз Ттапса5, тадетолвеПе 2

— Ош, — одговори млада жена и погледа зачуђено у младића.

— Рептене2 тог... — настави Богољуб француски, — да се извиним ради начина на који сам

вам пришао, али видите и сами да се другојаче не би упознали. Ја сам Богољуб Кнежевић.

Он је отмено пољуби у саме врхове хладних прстију и после тога развеза се пријатан разговор на најчистијем француском језику, како може да говори само Рускиња која је од своје треће године имала за гувернанту Францускињу и Србин, кад проживи пет година у Паризу, не радећи ништа и мењајући пријатељице заједно са становима.

Сунце је већ залазило када се нови познаници почеше опраштати. Он хтеде да је испрати, али она рече да станује ту преко у једној малој вили. Опраштајући се, она му рече, још увек говорећи Француски: — Ако хоћете да ме видите, наћићете ме сутра у ово исто доба овде. До свиданђа!

— Здљеђ» — Упита.

— ЗдЂеБ.

— Хорашо! — и пољуби је трипут у врхове прстију. — Аш гемош!

Она устрчи лако уз камене степенице што воде на пут и са врха, кроз прашњаво кактусово лишће, посла му још један осмех, а затим нестане њене ваздушасте прилике испред младићевог погледа. Он уздане једном, зазвижди неку уличну мелодију и оде под ллатнену настрешницу, да се окрепи којом чашом хладна пића,

ХЛ.

Девојке прво променише хаљине, па тек онда сиђоше на вечеру, где су већ седели мушкарци и Лијерка која уопште није ни одлазила својој кући.

— Шта је решено» — упита Катарина.

— Антун и Влада предлажу да се иде на Лапад.

Чу се Олгино „сјајно!“, али Лена, нешто нерасположена, упита:

— Зашто баш на Лапад

__ — Због мјесечине, — одговори Лијерка и насмеја се.

— Ја сам предлагао, — умеша се Димитрије, — да идемо на сладолед и да слушамо музику пред „Опћинском Каваном“; то је чак и паметније, је сте уморне од по подне.