Покрет

покрет

205

собу, граја под прозором постаде потпуно јасна)ји седе крај постеље.

— Да вам читам штогоде — упита.

— Не, не! Боље ми причајте о себи.

Он замуца али у то стиже бурова вода и први облог метнуше заједно, он и газдарица. После упуства како ће сам радити, газдарица оде да легне, а младић, поред одупирања госпођиног, остаде да дежура и ноћ грође у часу. Мењао је облоге, дотицао се ње“ вреле и глатке ноге, причао јој безброј анегдота, 0 себи, о другима, о оном добу кад

је пре четири године као осамнаестогодишњи мла-

дић ступио на конзерваториум; онда на њега наиђе грозница говора, одушевљавао се звонкошћу свога гласа и тек кад би одао какву тајну, он се у чуду питао: „Зашто ја све ово говорим»“ — алим поред свести да говори и оно што треба и оно што не треба, он не престајаше да се издаје. Најзад поче говорити и о

Лени, о својој љубави према њој, 0 њеној према њему, -о познанству,

о свему, о свему, чак и о надама. Био је у правој екстази. Госпођа га је гледала својим прозрачним плавим очима (само плаве очи могу бити тако благе и тако тужне!) и смешила се. По некад би се лако дотицала његове руке и искрено му се захваљивала. Он би црвенио, молио да се не узбуђује и нагињао се над њу, при чему би увек осетио мирис свежег цвећа; онда би променио завој на нози и поново седао у столицу крај постеље и настављао са причањем.

Пред зору, напољу беше почело да се дани, дође газдарица да га замени. Госпођа Марта спаваше. Димитрије нађе шешир и хтеде отићи, али се госпођа трже и поче га звати. Он приђе.

— Ја ћу доћи, обићићу вас још одмах пре

подне... — као да се извињава што одлази. — Ви сте мој... — она хтеде рећи брат, али се уздржи: — Ви сте мој пријатељ. Рачунајте увек

на мене и. на моје пријатељство.

Он је узме за грозничаву руку и притисне врео пољубац. Све то у полутами зелене зоре, која се увлачи кроз завесице на прозору.

Испраћајући га до спољних врата газдарица поверљиво рече:

— У мене“је, госпару, на првом поду лијепа камара, кад би хтјели...

— Заштор — упита Димитрије застајући. Онда га пробије румен и наљубен изађе на улицу.

Госпођа пак не одговори ништа и значајно се осмехујући полако затвори врата.

И док је корачао празним Страдуном ка хотелу, и док са Плоча долазаше тек по која жупљанка у живописном оделу, ретке лепоте, носећи на глави корпе са поврћем или канте са млеком, он осети да је везан неким неразумљивим и танким нитима за судбину дотле непознате жене, осети да се у његовом животу догодило нешто лепо, по мало неразумљиво и чудно, иби му мило и радосно. „Боже, — говорио је у себи, брзајући преко камена и тешко дишући, — нешто се догодило, нешто се догодило |- Пред хотелом затече друштво које се тек сада враћало са излета. Било је три сата. Непроспавана ноћ не беше оставила трага на њиховим младим лицима, која су се сјала од задовољства. Једино Олга имађаше сенке под очима. Димитрије осети празнину у грудима док им прилажаше: Лена га је гледала нетремице. Почеше се пети на прстима у своје собе. Цео је хотел још спавао.

— Јеси ли уморан» — упита тихо Лена, а непрестано гледаше у њега.

Он се осмехну некако тужно. Били су на једном степеничном завијутку, последњи. Лена му се тада обисне о врат и ватрено га, скоро безумно, пољуби у уста.

— Мучениче мој!

Димитрије се збуни, хтеде нешто рећи, али се Лена отргне од њега и хитро устрчи уз басамке. (Он беше поражен. Учини покрет као да ће потрчати за њом, али само скиде шешир, наслони се на степеничну ограду и остаде тако за тренутак непомичан, буљећи глупо и без мисли у један цветић који је лежао, ко зна одкуда, на црвеној простирци која је покривала степенице.

ХИ.

Али кад се нађе у соби, и кад се узбуђење мало стиша, Лена се са чуђењем сети шта је тек пре неколико тренутака урадила и би јој нелагодно око срца. „Шта ми је то требало, — помисли бадајући свој шеширић на сто, — кад је са њим све свршено >“ Она стеже песнице и гневно се погледа у огледало. Али слика коју даваше огледало беше заводљива и она се осмехну. Брижно заглади са чела косу и пажљиво погледа у своје чисто и милокрвно лице. Затим се окрете на пети, запевуши два-три такта фокстрота и стаде разбацивати по свој соби свој облачај. Олга је већ легала. Катарина, увек сталожена, са чуђењем погледа у Лену:

— Шта си се помамила г

Лена притрча другарици и, обгрливши је снажно, присили је да седне на крај постеље крај ње. Затим пригушено:

— Је ли да је сјајан г

Обе су биле само у кратким, провидним, по“ лусвиленим комбинезонима. Катарини би непријатно од топлог Лениног тела и полако се ослободи њене руке која ју је стезала око паса,

— Антун» — упита.

— Та не!

— Мића !

__ Боже! Где ти је памет» — скочи Лена; шапатом: — Овај нов»

— Ах, изусти разочарано Катарина, — опет нов, увек нов, стално нов!

Али Лену не увреди овај презрив тон.

— Да знаш какве погледе има, — рече, како је духовит, како уме да говори. Па што је леп!

— Да, Лена, може бити. Сви су мушкарци за тебе сјајни. То си исто говорила им за Димитрија: погледи, духовитост, лепота...

— Опет тај Мића! — узвикну Лена срдито: — Већ ми је на врх главе. Таленат, глас, лепота! Чудо Боже! ИМ најзад, зар човек не може да се превари у симпатији» Којешта.

— Све је то тако. Може бити, свакако. Али зар ниси скоро од речи до речи то исто говорила пре недељу дана и о Антуну"

— Зашто ме мучиш >

— Не мучим те. Та ја те само потсећам. == Катарина је ухвати за руке: — Како то површно схваташ ствари, како се то тако лако одушевљаваш" Ипак о свим тим стварима треба размишљати и то не мало и олако, него много, врло много!

— Не моралиши ми! Мићу сам волела, сад га

, К