Покрет

206

покрет

не волим више, постао ми је досадан и ту никакав разлог не може да поправи ствар. А што се тиче Антуна, то и није била љубав или симпатија. Било ми је досадно, хтела сам да прекратим време, а што се он ражалостио, ја му ту ништа нисам крива. Најзад да говоримо и овако: никад се не бих могла заљубити озбиљно у тако сентиментално лице, као што је тај ваш кнез. „Последњи изданак плаве

крви“, онда његова „палача“ и све то, што мирише

на прошлост и нафталин.

Катарина је већ била легла и изгледа да више није хтела слушати Ленино брбљање. Али је ова морала некоме да говори.

— Размисли, Каћа, ипак. То није тако неосновано и глупо као што се теби чини. Видиш он ми се допао... он ми се допао синоћ, Има у њему нешто обешењачко и симпатично што ме привлачи, Боже мој, то још не мора да значи ништа! Ја говорим тек онако... прве утиске. Слушај ме, Каћа, — она је поче голицати, — слушај, зар није лепр Хајде, сад сасвим непристрасно суди! А онда, онда _ он је тако уман, говори тако лепо о животу. Је ли, Каћа, Каћенка...

— Остави ме на миру са твојим симпатијама! — наљути се Катарина. — Пусти ме да спавам,

— Спавај, спавај, нећу- ти више досађивати, баба Јецо! Као да је то врлина волети увек и само једног. Воли га само кад можеш. Ми овако, па нама добро, а ви како хоћете.

Она звижну и пође својој постељи. Па ипак не беше више онако расположена као пре неколико тренутака. Чак шта више она се замисли и остаде дуго седећи, поднимљена. Беше је обузела нека дубока и безразложна туга и сета. Предмети које је гледала, прозор и на прозору Олгине рукавице, почеше да се муте и расплињују. Она најзад бризну у плач и зари главу у узглавље. Заспала је плачући, слатко, као мало дете, Снови који долазе после тога обично су сунчани и лепи. У соби псстаде тихо. Беше увелико свануло и хотел се полако будио из сна.

Међутим и у соби до ове, где су становали мушкарци, дешавале су се мало необичније ствари. И овде један пријатељ (Вељко, наравно!) одмах леже и заспа, док друга двојица ходаху уздуж и попреко и разговараху о нечему што их је чинило неспо" собним да осете умор. Прекидали су се, упадали један другоме у реч, пљескали се по раменима, а онда се хватали за руке, смејали се гледајући један у другога и поново падали у наступе говорљивости. Један је причао о себи, други је причао о себиим

сваки од њих беше уверен да га онај други слуша, и што је још главније, да га разуме, а ни један ни други не примећаваху да они у ствари држе два монолога, две тираде и да причање једнога нема никакве везе са одговорима другога,

— Природа човекова је таква, — говорио је Димитрије сијајући сав од задовољства, — да ако само мало пустиш сумњи на вољу, или злим нагонима, или љубомори, ти си пропао. Видиш, два дана ме је гризла љубомора, јер сам у Ленином понашању пронашао као неку хладноћу, две ноћи нисам могао да се смирим, а све то није имало не само смисла, него ни основа. Брате мој, женска ти је душа мрачна шума, што рекао Чехов, — да; а ја, и ти, и сви ми мушки уопште, стојимо пред њом и мислимо: мрачна шума. Шта у њој може бити

Змија» Барар Трулих стабала, црви и свакојаког другог гадаг Напрежеш вид и не видиш ништа, а и не слутиш да је унутра препуно најлрагоценијих осећања, читаво богатство срца, и доброте, и љубави, и нежности. Да, Но како бих ти рекао > Једном речју, све је по старом, пријатељу, све је по старом, дакле, све је добро. -

— Немаш појма како се радујем што је све добро, — одговори Владимир пљескајући га ло рамену. — Ја и ти смо пријатељи, стари пријатељи, разумемо једно друго, просто читамо неречене мисли само нз погледа и право да ти кажем, ја сам врло срећан, врло, врло задовољан што је све добро. Мићо, погледај ме, добро ме погледај и видећеш да не лажем: ја тако желим да будеш увек задовољан као што си сада; и Лену да волиш. А ја (ти си то већ морао приметити, то се одмах да видети) ја сам страшно узбуђен. Код мене се десио прелом у животу. Слушај ме, молим те, ја ти то морам испричати, то се тиче мене, а ти си мој стари, мој добри пријатељ, дакле се посредно и тебе тиче. Али, Боже мој! Ја ти говорим, а ти се смешиш и јамачно о другим стварима мислиш...

— Не, не, слушам. Само причај.

— Хонеш ли цигару» Сасвим су меке. Запали, Да. Мој живот добија свој смисао. Мићо, теби нећу крити, синоћ смо се сагласили. Каква ноћ, каква. ноћ! Ти гледаш у мене и ћутиш. Не разумеш» Све у целини ни ја не разумем, али сам факт, један једини, који се догодио тек пре неколико часова, непобитно је јасан и разумљив: ја сам је пољубио, Мићо, не на силу; другим речима: она ми је допустила, дакле је и она меке пољубила. Зар то није јасно као дан» Све у свему неразумљиво, мрачна шума, што ти кажеш, а једна једина ситница сија као сунце и ничим не можеш да је заклониш. Јер ово није страст, ни узаврела крв. Та колико сам пута пољубио женска уста, колико пута! Али није било душе, а овде је сагласност душе, пре сагласвости пута. Тај пољубац има вредност Богом благословеног обреда; веза је нераскидљива, једино је изнад ње смрт. Ти се смешиш и гледаш са неразумевањем у мене: све се ово тиче мене и Лијсрке. Колико ствари несхватљивих у животу. Читаве се недеље туђили, једва да смо и десет речи проговорили за то време, и онда одједном пријатељство, а синоћ... Рекао сам ти: сагласили смо се, а тога у правом смислу није било, јер је она цело време само ћутала, а ја говорио. Па ипак има доказа речитијих од сваког говора (прави говор често може да буде лаж), а то ти је говор ћутања, говор руке која почива у твојој руци и чији се прсти плету са твојим прстима, недоречене речи, погледи па и само днсање. Ту је најзад онај свети пољубац, речитији од читаве бујице речи, пољубац који је запечатио моју, не моју него нашу, да, Мићо, нашу судбину. Ја припадам њој, она припада мени и ја сам... Не. Постоји још ово: ја не могу да верујем у своју срећу, не могу, не могу!

=— Не можеш да верујеш! — прекиде га Димитрије који је једва чекао тренутак па да он почне поново да говори. — Веровати, веровати, главно је у животу веровати! Шта значи живот затрован сумњом, скептицизмом и неверовањемр Сећаш ли се, то су твоје речи» Шта би од мен: било сада да не верујем Зар би уживао оволико у својој срећиг А шта је у ствари билор Мени се учинило да Лена