Покрет

ПОКРЕТ

209

ЕВРОПСКИ ФРОНТ

Бољшевичка дипломатија успела је до данас да успостави дипломатске односе Совјетске Русије са свима великим државама... сем Северне Америке. () тога би се, по нормалној логици, морало закључивати да су московски диктатори већ изишли из фазе непријатељства према капиталистичкој Европи. Јер успостављање дипломатских односа је једна бесмислица, ако не значи, за обадве заинтересоване стране, обуставу непријатељства. (Међутим, као и толике друге, бољшевици су и ову ствар схватили наопачке. По том њиховом наопачком охватању, свака Влада. која ступи у нормалне односе са данашњом Русијом, самим тим упућује своју земљу га

социјалној револуцији, дакле ка бољшевичком идеалу: отуда она, наивна, радост коју комунистичка, штампа, показује сваком приликом кад се представник (Савеза Совјетских Оопијалистичких Република, појави у којој резиденцији са правима и почастима опуномоћеног министра. Од тих илузија бољшевике није ослободило све досадашње искуст=о.

А искуства. су, за ових неколико година, имали доста. На. пример, искуство са Немачком. Ако икоја, ова, је земља, после изгубљеног рата, изгледала предестиниран плен бољшевизма.

Тако су је и бољшевици сматрали, са њом су, најпре, још од времена Брест-Литовског уговора, имали и дипломатске везе и свакојаке конвенције, док најзад, у Рапалу, нису закључили савез. Ова, интимност односа Немцима, није шкодила, а кајмање је шкодила. немачким кашиталистима, који су у бољшевичкој Русији нашли повољније подручје експлоатације него што су га некад имали у паристичкој. Немачка индустрија, свих грана, немачка трговина, немачка, техника, немају, данас, разлога, да се туже на, бољшевички режим. А шта су добили бољшевици у Немачкој“ Добили су могућности ва револуционарну пропаганду. И те су могућности искоришћавали, али с каквим успехом то су најбоље показали недавни избори: од 493 мандата, Комунистичка партија, и поред убеђивања новцем, успела је да добије свега 45 (према 62, колико је имала у бившем Рајхстату, у коме је број посланичких места био мањи). Као што се види, резултат је врло скроман.

После Немачке, прва. од Великих Оила која, је обновила дипломатске односе са, Русијом била је фаламстичка Италија. Ни Г. Мусолинијева диктатура, као ни немачка република, од веза са, бољшевицима није видела никакве штете, нити комунистички покрет икакве користи. Окоро истовремено са Италијом, успоставила је односе са. Совјетима и Енглеска: тај догађај приказивала, је комунистичка штампа, као триумф бољшевичке дипломатије. А кад је, летос, закључен још и трговински уговор, бољшевички прваци су од радости просто изгубили равнотежу. По њиховим тадашњим говорима судећи, изгледало је да је тим трговинским уговором Шнгле"ска капитулирала пред бољшевичком 'Москвом. Од тада су се прилике знатно измениле и од летошњих нада мало је остало: трговински уговор је отказан, а с њим и обећани зајам. Али, ипак, ни нова, консервативна, британска Влада није прекинула дишломатске односе са, Русијом: тај успех бољшевичке дипломатије, дакле, остаје. У последње време он је

још увећан једним новим: обновом односа са Франуском. Према томе, бољшевици би данас могли бити задовољни. Би, да нису, као што је речено, окренули ствари на главу. Јер, својом, нормалној памети тешко схватљивом политиком, они су успели. да, обновивши односе са свима великим државама, у исто време, све те државе стерају у један непријатељски фронт према себи. Тако смо добили овај парадокс: антибољшевичког европског фронта није било, и ако су све Велике Силе биле трекинуле дипломатске односе са бољшевичком Русијом; тај се фронт појављује данас, кад су све силе у нормалним односима са том Русијом! Парадокс, али сасвим природан и неизбежан. Јер, силом прилика, парирајући тактици бољшевика, и остале државе су морале примити њихово, бољшевичко гледиште, на име гледиште: да успостављање дипломатских односа не искључује продужење непријатељства.

Као што је већ напоменуто, бољшевичко непријатељство Европи није опасно док је огтаничено на њену територију. То непријатељство у Ентлеској, или Француској, или Немачкој, стварно се своди на неозбиљна бушкарања која, у најгорем случају, могу само завести једну добро уређену и васпитану полицију да изгуби стрпљење. Али Европа, од када постоји њена цивилизација, не живи, нити би данас могла живети од своје територије: дакле, учинити крај њеном владању над осталим континентима и расама значи или убити је, или, што излази на исто, бацити је натраг у преисторијско варварство. Међутим, главна активност бољшевичка има за непосредни циљ рушење европског „империјализма , што је у пракси идентично са рушењем европске доминације свуда изван Швропе. Та активност, природно, не остаје бевуспешна, јер у оваквој врсти послова, као у свакој негативној работи, није тешко имати успеха, и бољшевици су сасвим у праву кад се хвале постигнутим резултатима у Манџурији и на Џамиру, у Монголији и на Малајским острвима, у Индији и Судану, на. Сенегалу и у Тунису, у Египту, Афтанистану и Сомалији. Свима овим ексотичним нацијама и расама, које су притиснуле највећи део земног тара, они не прилазе као апостоли комунивма, него као антиевропљани. И само зато, и само у толико, имају успеха. Успели су до сада да заталасају безбројне милионе Азијата, успели су да ускомешају и дахомејске црнце и дојучерашње људождере, — и тим су, наравно, поколебали и довели у опасност сваку европску власт у колонијама. Пред том опасношћу сама собом се намеће солидарност држава са колонијалним империјама, и зато је разумљиво што се сада, између Енглеске, Француске и Италије, које су највише интересоване, воде преговоре о начину како би та солидарност била што ефикаснија. Начин ће се наћи, несумњиво.

рема овој ствари наш народ не може бити индиферентан, јер она задире и у његове интересе. И нас, као и читав Балкан, бољшевици сматрају продужењем Азије. И зато од балканских народа хоће да начине материјал за свој варварски фронт. Као и у Азији, и у осталим колонијама, и код нас се они најређе појављују под својом аутентичном, комунистичком заставом. Јер под том заставом они