Покрет

210

су бевопасни, и никаквом, ни највештијом ни најфанатичнијом агитацијом Не могу добити ништа, више него оно што већ имају: један део радништва, које се одушевљава комунистичким идеалима. Али бољшевички стратези не траже идеалисте на Балкану; њима су Балканци потребни као сирова снага и добра војска, и као вечно немиран свет, који је увек у стању да изазове потресе у Европи. Те потресе они хоће, и за постизање тога, циља, служе се свакојаком мимикријом: међу македонствујушчима

покрет

залажу се за автономну Македонију, у Албанији су албанске националисте, и неће бити никакво чудо ако сутра, у Хрватској, метну маску миротворства,

„и републиканске демократије, или ако у Војводини,

међу Маџарима, постану химнопевци Хортијевог режима. Они код нас хоће неред: то им је први и, за сад, и једини циљ. И зато ми морамо бити у фронту који ве диже против њих. То у толико пре што је тај фронт евролаки и антиварварески. РЕН.

РАЗВОЈ ИЗБОРНЕ КАМПАЊЕ

Кад је распуштена Окушштина, чинило се да ћемо добити два, чврста, фронта: фронт Националног Блока п фронт Влока Народног Сторагума. (Називи су, као што се види, врло симпатични, тако да људима пружају могућност ва борбу под лепим гаставама. О те стране слични смо, донекле, Енглезима, који су се — истина, пре неколико векова — тридесет година душмански клали под нежним символима Црвене ц Беле Руже). Међутим, са развојем изборне кампање попушта, чврстина и једног и другог фронта, па. се већ данас у њима виде пукотине које се, у главном, поклапају са партиским границама. Те пукотине су дубље у Блоку Народног Опоравума, што је сасвим природно, јер је он састављен из више хетерогених странака и јер је површина, трења тих странака мното пространија нето међу партијама Националног Блока. Изузевши Г. Давидовићеве демократе, који имају свој домен скоро само у Орбији, где им је једини конкурент-савезник (демљораднич“ ка Странка) врло слаб, — све остале партије Опоразумног Блока, бију се на истом терену, отимају се, дакле, за исте гласаче, и борба међу њима, није ништа мање оштра него борба са странкама из противног, Владиног фронта. Таква ситуација је прилично апсурдна, 4 није нимало повољна за оповицију.

Главна снага, некојих опозиционих партија била је до сада у њиховом регионалном, или племенском, или конфесионалном карактеру. Г. Спахова, Југословенска Муслиманска Органивација била, је, на пример, табор неприступан свакој другој партији која није као и она: босанска и муслиманска. Исто тако Г. Корошчева словенска католичка, странка, па, у знатној мери, и Г. Радићева трватска сељачка, странка. До ових избора, међу тим партијама озбиљних трвења, није било, јер се свака, од њих ограничавала на свој терен. И не само да није било трвења, него је међу њима постојао стваран савез, који је сасвим одговарао идеологијама тих странака. Г. Радић је у Г. Короштевој партији гледао представништво словенског народа, а у Спаховој представништво Муслимана; ови, опет, у његовој странци, представништво Хрвата. Али сад је тај оклад поква-

рио Г. Радић. Без обзира на све што је до сада про--

шоведао о аутономности, или чак о суверености појединих племена, он је кренуо у изборни рат против својих савезника, са намером да их политички депоседира. Он, председвик Хрватског Народног даступства, лично је носилац листе у Г. Корошчевој

Штајерској против Г. Короштчеве странке, с којом је

у савезу и поју признаје ва. Народно Заступство Оловенаца. Исто то је учинио и према Г. Спаху: у бихаћском округу изишла је Г. Радићева странка са луслиманском листом, дакле са циљем да отима бираче Г. Опаховој листи. У оваквим поступцима, шефа, Хрватске Републиканске Оељачке Странке, главни орган Г. Корошца, „СОловенец , открио је симптоме неког „хрватског империјализма... Али очигледно је, | да ово нису појаве никаквог „империјализма , него сасвим обичне манифестације Г. Радићеве конфувне металоманије, која ево прети да ће и њега и његову странку учинити тратикомичнима. Та мегаломанија одвукла, је Г. Радића у Лондон и у Москву и у бољшевичку Интернационалу; она га. је вавела и на хвалисања и јавне претње о моралној и материјалној помоћи коју су Совјети спремни дати његовој акцији. По авом обичају, он није оценио ефекат, који у данашњим приликама морају имати ове претње, не само у нашој вемљи него и у читавој западној Европи, која се опрема да дочека последњу, деспералну офанзиву московеких авантуриста. Поплашио се својих речи тек кад им је видео дејство, — а онда. је, опет по свом обичају, појурио да и своје претње и своју активност у иностранству прикашке сасвим невинима, управо политички беспредметнима. По његовом објашњењу, објављеном у „Олободном Дому“, циљ посета у Лондону и у Москви био је: да се Хрватској, у случају амтутамије („коју ХРОС не жели и против које се бори ), осигура помоћ Енглеске и Совјетске Рувије. По мишљењу Г. Радића, или по њеровом причању, постојао је неки план о ампутацуји или заправо о подели Хрватске између Србије (значи тадашње хомогене Г. Џашићеве Владе), Италије и Маџарске. И против те опасности Г. Радић је тражио — и нашао! — заштитнике у Енглеској и у Русији. Изгледало би да је ова опасност престала, са падом пролетошње Пашић—рибилевићеве и доласком Г. Давидовићеве Владе, којој је Г. Радићева странка давала скупштинску већину. „Али није. Јер, по истом објашњењу Г. Радића, и Г. Мачек, потпредседник ХРОС, шшао је касније у Беч на договор са тамошњим совјетским послаником такође у диљу оаитурања Хрватске ва случај ампутације. Ти договори Г. Мачека падају у време Владе Г. Давидовићеве, одакле би излазило или да је и Г. Давидовић примио био план о ампутацији, или да Г. Радић говори којешта. Јасно је која пола те дилеме стоји.

Ова, контрадикторна политика |. Радића, која је, у исто време, револуционарна и пацифистичка, уско племенска и интернационална, агресивна. и ша-