Покрет

покрет. 1

одсијечем главу. И све мјеркам: 0 које ми га је стране најзгодније ударит, да му је у Један мах отфикарим. У том погледах на њ, да виђу: је ли се што промијенио, препануо, и је ли му се жао раста“ вит са животом. Јер ви знате да душмани више воле да, један другога виде на мукама, на два декика прије потоњега сата но на два декика послије њега. Кад али он све једнако: ни да трене, ни да стрецне, ни да, копрцне, ни да што рече, ни да се баилдише, више но да је мртвап а не жив иксан.

Оно ми се, џанум, нешто зафитиљи: мора да. ту има нешто те крупно. Оврсну ми се, да савнам: шта то море бит; те вратим нож у камзе, седем према Лисову на други камен, и одем га распитиват :

— А, харамбаша, Милошу!..

— А, харамбаша А хмете!...

— А да тако ти крста и хришћанске вјере, што ћу те питат да ми право кажеш...

— А да, валај, хоћу. Но збори, Турчине, де!....

— Е, знаш, болан, да се рачуна данас, да од тебе нема бољега јунака докле се крсти и клања. Нема, кланца ни богаза од Повије и Дуге и Голије па. до Дрине и Цетине да их ти нијеси турском крви омастио и турскијем костима потрусо; нити има турета ни буле ни булице а да твоје катилско име у камен не затуца, — ке, кад си сву Табију на каурском Цетињу турскијем главама окитио. И причали су ми људи, да за те ни нож ни пушка не пријања. Па, кад си јутрос наљего и протутњио кроза нас пут манастира, не смједосмо ни гледати на те; па не само нас десет, но да нас је и пет стотина било у бусији, не бисмо ти смјели ударит: тако си ни се страшан претворио. А вечерас, ево ђе се врати јадан и жалосан и мрзовољан и малаксо и покуњен и слаб и очајан, да. те брез по муке заробисмо. Рачунали смо повипурно, е ћеш ни најмање пет друга оборит, док те савладамо; а ево гле: никога ни по прету! Ја чисто знам, да теби није брез неке, те си онако зорно и серхатлијски јутрос одскакут о низа страну а вечерас се врнуо потонуо и појадио и помирен са, таксиратом. Те зато те и питам. И тако ти Бога и умрлог сата који ти није далеко, дај ми право кажи сад, на смрти, шта ти је и отк“т ова разлика од јутрос до вечерас на теби“ !..

Лисов подиже очи на ме и затресе главом, а док ништа до што се на једанпут сјежи ко да га ко угријанијем ножем збанда. А пљуснуше му сувеко из кабла. Па заучиње:

— Аох, људи, видите ђе се осрамотих: ем се мрцино упуштих да ме свежете, ем се ево заплаках сад ко женетина! А не плачем ја што ћу погинут, не, — јер да ми је живот и мало био милији, не би ме ви ни виђели ође и у овоме сад више но досад. Но ми ударише суве зато што ме ти, харамбашо Ахмете, подсјети на оно што ме и наћерало на ово и што ми је узрок свијех јада и несрећа. А,

кад ме, јуналче, питаш, онда да ти јуначки и кажем, ·

к'о попу на исповијед и ко кад ми треба свијет ми-

јењат ... Имам, — да прости Бог и твој свијетли образ и та часна лица око тебе — но ме стид казиват, — на дому злу жену. ЈБућа ми је од сабље

турске, отровнија од пепељуге а гора од смрти. А везан сам, по својој несрећи, за њу са двије несаломљиве везе: љубављу и породом. На јаде ми и омрче и освиће поред ње, па ипак не могу брев ње. Јер што ме, проклетница, више мучи, то сам све луђи за њом; а чисто се стидим самога себе, нити могу да протумачим: како те. Шта све нијесам ра-

дио, да је поправим или бар да себе измијеним, па, ништа. Бог ми зар то досудио, па: трпи, душо, Бога, ради! Жена ме, вели, валај, и њено вло и оћерала у хајдуке, ђе сам, да не бих само њој учинио зулума и њену крв попио, пио крв и чинио зулуме свакоме друтоме ко се не крсти ко и ја и ко не тужи са Косовом ко и српске гусле. И како који дан, све горе. А ево неки вакат, да само знам да сам жив онда кад ми она, није на очима, кад сам даље од ње, и кад Јој не чујем гласа. Нити ми се мили живјет, нити могу од своје умријет, А поред ње ми нема ни смрти ни живота. Нити могу с њом нити могу брез ње. Ето зато сам јутрос био рахат и силан и несавладљив, јер сам одлавио од куће и зла у кући и ишо браћи и пријатељима и познаницима на састанак, о којијем сам знао да ћу се и провеселит и напит и напјеват и наиграт и наразговарат и нашалит и очима прогледат и душом одахнут, па ако ће бит и ва мало. А вечерас, враћајући се кући, изашла ми је пред очи она несрећа у кући.. И мислећи шта ме све на отњишту очекује, вас ми се ови свијет преврнуо наопако и у дрно претворио, живот ми је допго за зош. а воља и снага пале дотле, да није требало не само десет Турака но ни десеторо Туради, па да ме савладају и са свијетом раставе... Ето, харамбашо Бауче, сад знаш што нијеси знао и чему се нијеси надо, а што ја никад никоме прије нијесам каз о ни се пожалио. А не бих ни вечерас, па кад не бих био увјерен да ми је смрт пред очима, и кад не бих даво џевапа харамбаши и јунаку који ми је барабар. Трухнуо сам и веремо у себи дослен, док ево нијесам саврио Ко гњила крушка, да је врло мало требало па да се омакнем и опанем. Требало је, бива, салте да ме срете неко па ко био од Турака у часу Ко и ови што је, па да бидне са мном исто ово што и сад. Ти си, Бауче, им о талика, да ти панем шака; и, кад је вет суђено да умрем, валај ми је мило што ћу од твога ханџара, погинут, — јер моја глава, и не заслужује да је макар чије ноге ћушкају. А радији сам, да ме јунак чо јек и посијече но да, ми се погани подрутају. (А, ко што ти и рекох, оваки ми је живот руга и кијамет, а лијепа и поштена,

омрт селамет. И хиљаду хиљада пута сам је тражио

наваице, гледо јој у очи, салијето је са сваке стране, и, окелећи је, срљо у дим и ватру и воду; али је кукавица смрт кукавички вазде дослен од мене бјежала: не воли ме, зато ме и неће. И све се бојим, какве сам ти худе среће, да ће се и сад некакво чудо десит те ја и опет остат жив и читав. А то би ми, поред оне несреће у кући, било горе од смрти... Но те, о Ахмете Бауче, кумим од неба до земље и овијем свијетом и свијем што је на небу и под (небом, сијеци што прије и што витешкије, ко што си се и научио и ко што ти и баста, а ко што бих и ја тебе да сам на твом мјесту а ти на моме! Осевапићеш се и души мјесто ухватит. —

Оно ме нешто текну. Да се хајдук не превари те ме вакуми, хајде па бих га може-бит и повјек о, Ема ђе је ко чуо ја видио да прави витез и кум куму нопије крвг! Боже сачувај! А његова, ме прича и вевоља покоси по утробицама. Те ја дружини:

— Одвезуј, вељу, па пуштај: нек иде сербезсербезуна! Јер да га погубим сад, боље ћу му учинит, а, учиним ли му боље, онда нити сам саје ни своје ни једног драма турске крви и турскијех суза што је он просуо, осветио. А катилу и душманину треба само злом на зло ударит. А Лисов је, билај, поред таке жене ко што прича, свакако мртав, па,