Покрет

"покрет

199

реч. Говорим ти о схватању. Не вреди сентименталисати, треба упознати. Не кажем тим да треба зато бити и неваљала, — треба свакако чувати употие;, — али зато не бити гуска па примати све за готово. Ја видиш волим све. Другим речима флертујем са свима и никога не волим нарочито. То ти је пут да правилно оцениш мушкарце и да се упознаш са животом, а онда, драга моја Цано, уједно и лепо, тако лепо! Ни према коме немаш нарочитих обзира и слободна си као лептир... Једном пружиш руку, другоме се осмехнеш, трећем закажеш састанак, са четвртим украдеш пољубац (јер, пољупци бар не остављају трага!) и тако ти је све весело, насмејано, лако. Кад идем улицом, па ветар лепрша мојом хаљином, а мени се чини да летим, летим, а сви моји пријатељи задивљени гледају. Не знам, можда и ова чудна варош са овим старим каменим кућама и уским уличицама којима се пење каменим степеницама, и ово небо тако плаво и велико, и ово сувце које жеже, жеже немилице, па море, бескрајно море час зелено, час плаво, час љубичасто (ти ниси још ни једном била на мору, је ли») са безброј боја при заласку сунца, са веселим једрилицама које скакућу као какви бели лептири са једног процветалог таласа на други; па онда ове пригушене приморске ноћи, луде ноћи, када човек мора да хода и да го вори безброј глупости, да стиска руке и да бескрајно много сања и жели, ноћи са тихим ћућорењем мора и мирисом који те опија и дави, са чемпресима крај вртова, црним, страшним, да мораш да потражиш заштите у кога било и нечије руке да се охрабриш: не знам, али све то тако делује на мене, да се и ја чак по неки пут не могу да познам. Радост, пијанство од неке необјашњене среће, раздраганост, ето, то ти је мој живот!

Опет сам се забрбљала. Реч је... Да, више ни ја сама незнам о чему је реч. Главно је да треба да се отргнеш од те твоје учмалости, да оставиш читање, клавир и друге глупости (то се још радило у прошлом веку!) и да поживиш, лудице. А онда, када све прође и јесен животу дође (гле, стих на. правих) онда ћеш изабрати од свих ђида једног, па у „тиху луку“ брачног живота. Да, да! За брачни јарам је још рано, а ни право није да још овако лепи вргтови, као што је мој и твој, носе ту одвратну справу коју носе и неке друге домаће животиње. Сигурна сам, да никако не можеш да појмиш (ти ето већ другу годину волиш тог твог несносног Милана) како ти овако могу писати после оног мог писма из Сарајева, тако пуног уздисаја. Боже мој, шта ја могу» Јадни Димитрије! А веруј ми да сам истински била заљубљена у њега када сам пошла из Београда. И сада, морам ти признати, сада ми је већ досадно. Истина то му још нисам рекла и тако му допуштам разне милоште, али осећа и он да је дошао крај. Збиља је то чудно у љубави. Прво се и не познајете и одједном, после неког случаја, приближујете се, постајете интимни, блиски, поверавате разне глупости једно другоме, љубите се до миле воље, шетате данима заједно и онда тек одједном — крај. Зашто, због чега, како» Тајна. _И ти ћутиш и он ћути, а осећаш да је крај ту. По· стаје ти одвратно како говори, како иде, како се осмехује, како везује кравату. Онда и то прође. Престаје да ти буде одвратан, али се ни љубав не враћа, једном речју постаје ти индиферентан. То је

најстрашније. Одатле је повратак немогућан. Што се тиче Димитрија, он ми чак није ни одвратан, а ипак је са њим све свршено. Досада, досада, досада! Чини ми се да када сада не би покварили (а скоро је већ све покварено, бар с моје стране) да би почела већ личити и лицем на њега, толико смо се до сада гледали. А ништа одвратније нема од тога.

Ах, Мајко Божија, колико сам ти нашкрабала, а још ти ништа нисам рекла. Јесам ли ти писала о неком Антуну»г Ово што ми се с њим догодило остаће ми као најпријатнија успомена, Немаш појма како ми је сада пријатно да о свему томе хладнокрвно пишем и да уживам замишљајући све како је текло. Да ниси ћуркице помислила да сам се у њега заљубила» Којешта! Него чекај, боље је да ти све од почетка испричам.

Да ти не бих дуго објашњавала: није ми се баш нарочито допадао, али је био толико напет и охол, а онда Димитрије још није био дошао овамо; па ме је мало мучила досада и... Највише ме је љутила и нервирала његова хладноћа. Једнога дана испустих неки цвет. Онга дохвати и пружи ми га. „Изволите,“ — рече. „Зашто — упитах, — ја не примам цвеће од скоро непознатих људи.“ „Али ви сте... Ово је ваш цвет!“ Ја почех да се смејем. „Којешта, — рекох, — ви се варате. Вама се то само тако учинило. Ја уопште нисам имала никакав цвет.“ Он је био потпуно збуњен и ја га оставих да размишља.

Али од тог догађаја он нагло промени расположење. Постаде дрзак. То ми се већ више допадало, тим пре, што се сад никако није одвајао од мене. Био је у мојим водама. Почех се играти, и право да ти кажем, игра је била врло занимљива. Провели смо неколико збиља лепих дана, али у то стиже Димитрије. У прво време ми је било мало непријатно, али се онда снађох, јер драга моја, у таквим је приликама чврстина карактера неопходна. Све би се лепо свршило да је и он (Антун) гледао на ствар мојим очима. Али њега је изгледа и сувише тронула моја нежност према Мићи (Мића ми тих дана још није био досадио!) Постао је раздражљив, насртљив, правио је алузије, говорио о многим глупостима. Али ја сам остајала неумољива. Најзад, шта сам и могла да урадимг Уосталом, да се није гордио и правио напет, ја га не бих ни приметила нити бих га дирала. Ах ти мушкарци што су само на освајања навикли, нек виде шта то значи бити побеђен, па остављен! Једно вече, после неког глупог препирања, нашла сам се на балкону. У соби су били Мића, Вељко, Катарина и он. Цело то вече хтео је да разговара са мном, али сам га ја избегавала. Тек што се наслоних на ограду, а он се створи крај мене. Настало је једно мало објашњење, он се љутио, ја се смејала, и, одједном, пре него што сам могла да се одбраним, он ме је загрлио, привио уза се и пољубио. У то је наишао Мића, Да ли мрак или шта друго, тек он не примети ништа. Једна ситуација до зла Бога глупава и сва је срећа што нисмо могли, нити морали, гледати једно у друго. Све је то било мало чудно, драга Цано, и што је још чудније, после тога се није ништа више догађало. Уплашио се, шта ли> Како мушкарци често не осете када су најближи циљу, и како пропуштају лако часове, који се више никад неће повратити !