Покрет

238

У младости својој на странама Твојих светих књига ја сам сликао анђеле, али у мени беше мла-дост и њен лик, и ја побегох тада од мира купе где је радост, да нађем голготу соју.

"Ја звекиром сада лупам на врата куће Твоје, Јјер младост је прошла, а на мојој коси остао је само снег година многих. М бос сам, и сам сам, Тосноде; услиши молитву моју.

Опраћу кичице своје, и златом исписиваћу име Твоје, и слике сликаћу: анђеле беле у молитви, у хору око Пречисте, анђеле око трона Твога. Сви анђели које будем исликао носиће њен лик, све руке склопљене на молитву биће њене руке, чак ћеи и одећа бити њена, Господе!

Брате! Када будеш отворио врата и видео ме старог и немоћног на прагу, не плачи за младошћу мојом, за лицем руменим, јер ја бејах срећан.

Пролеће је прошло, а лето ископнило снагуи лепоту моју, и ја сада хоћу да последње дане посветим Теби, Господе, Не јурих пољанама, нити преседох у Пелији младост, већ њој поклоних досадање дане своје, и зато сада деца моја трче пољанама и радују се роси јутарњој.

И бос сам, и сам сам, и. снег је око мене, а руке моје премрзле држе цвет који је њој најсличнији: бели карамфил, док уста моја Теби хвалу певају. -

Брате, отвори капију грешнику, брату своме.

Смрт и чудо

Слике је сликао брат наш, а водом и хлебом хранио тело своје, Господе! Дане је трајао своје стојећи бос на камену, одевен у кострет, са песмом у славу Твоју, а кистом сликао анђеле у хору око Пречисте, анђеле туге, анђеле радости, и слова имена Твога.

"МИ умре брат наш сед и погрбљен, са осмехом, као праведник. У бело га платно зависмо, у раку положисмо, и плочу одзго навалисмо, и писмо на писасмо: Здјес почивајет раб Божији Алексије. И дела његова стависмо и године, а уметник дође и

"у камену поред тога изреза и једно срце камено: јер добар беше брат наш, Господе, целога живота и акоу младости својој побеже из мира куће Твоје.

А моје срце паде у тугу, Господе. Уплаши се душа моја да грешника не спремисмо као праведника, и две ноћи остадох на коленима у ћелији својој, молећи милост Твоју. Ја хтедох да дознам, Господе, је ли хулио на Тебе, и је ли хула допрла до Твога срца, и гневиш ли се на богохулна дела његова.

А када прођоше две ноћи, ја ногом престаром одох на гроб грешника, брата нашег. Очи су моје слабе, тело немоћно, али ја видех чудо, Свевишњи, и на колена падох.

покрет

Господе, Господе! Зашто је из грешниковог каменог срца никао струк белог каранфила, и зашто не вене» Зар је живот његов био по милости Твојој, да чудом потврђујеш сагласност својуг Одговори, Господе, душа моја страда, искушење ме дави. Спаси ме, Господе, спаси !

Ти ћутиш, Свевишњи. Али бео цвет изникао из камена повија се на ветру, а моја душа постаје радосна.

Опет се видео у хотелској соби, загушљивој и пуној испарења. Па ипак Владимир дописа још ово: „Ово је за вас, Лијерка, написано у часу неса- · нице. Ако хоћете наслов, ево вам и њега: „Белџ каранфил у каменој вази, у моме срцу...“ Ја вас волим. 8.“

После овога, мало умирен, он изађе на балкон. Бура беше прошла. Море је кључало и купило се у купе, прекривено великим лишајима месечине и сенке. Месец је поигравао у узбуђеним облацима, који су се разилазили. Далеко, гледајући преко силуете Дубровника, жмиркала је кула светиља на острву Св. Андрије. Било је свеже и роса се крунила са балконске ограде. Нечија сенка одједном паде по осветљеном балкону, па је одмах затим нестаде. Тек тада Владимир примети да је ну соби до њихове упаљена светлост, и да се неко. креће по њој. Он пређе на ту страну балкона и кроз стаклена врата примети Лену, заузету нечим око ормана. Она се пажљиво савијала и усправљала, још пажљивије корачала, као да се бојала да не пробуди Катарину и Олгу, које су спавале. У лицу је била зајапурена, коса јој је била у нереду, видело се чак и по полуотвореним устима, да је врло узбуђена и да се жури. Међутим, она се скамени и испусти неку ствар коју је држала у рукама. Кроз стакло балконских врата, у коме се огледала цела соба, она примети једва приметно. оцртану људску силуету, у толико нејаснију, магловитију и неприроднију што се мешала са стварима из собе, па је све то личило на фотографије духова, на којима се кроз тело духа прозре дрво какво, или кућа, или облаци.

Али место да јој се јави, Владимир, као да је ухваћен у неком преступу, брзо се повуче са балкона, задржавајући при том дах, а Лена, када мало после дође к себи и провири кроз врата, помисли да јој се то само учинило, па се умирена врати у собу и настави да се још журније спрема. Што се тиче Владимира, он уопште не помисли у том тренутку ништа. Како он није спавао, било је сасвим природно да и други ке спавају, и он необичном Ленином бдењу не придаде никакав значај, већ онако изморен леже, да у нејасностима снова потражи одмора.

(Свршетак романа у идућем броју.) Бранимир Ћосић

АЛБАНИЈА = ЈАР РА ОУ 15 АЛА А ЈА)

У време последњих метежа, док се још није могло видети како ће се свршити борба између Фан Нолијевих „легитимиста“ (пре по године бунтовника) и Ахмедбегових побуњеника (пре по године „легитимиста“), лични орган Г. Мусолинија,

Роројо ф' Паџа, овако “је прецизирао став Италије према Албанији и њеним аферама: Албанија је за Италију оно што је Белгија за Енглеску, и као што Енглези, у интересу безбедности своје земље, морају свим средствима бранити белгијску независност,