Покрет

покрет

939

исто тако, и из истих разлога, морају и Италијани албанску.

Аналогија је, као што се види, прилично натегнута: италејанско-албански односи слични су енглеско-белгијским таман толико колико је и Албанија слична Белгији. Пре свега, белгијска независност није дипломатска формула, као што је била албанска у доба стварања албанске државе. О способности Белгије за самосталан живот нико никад није био у сумњи. А и ко би могао бити, кад је те сумње стварност сваки дан демантовала за, ево, пуних сто година! Случај Албаније сасвим је друкчији. Ту државу су, из суревњивости, створиле Италија и покојна Аустрија, сматрајући ово дело руку својих као, моментано, најмање штетан експедиенс. Обадве конкурентске Велике Силе прокламовале су албанску независност, али су је, у исто време, узеле. под своје туторство. Ово њихово туторство имало је да надокнади недостатак симпатија албанског нгрода за албанску државу. Тако независна и туторисана, Албанија је живела једва годину дана. А онда је дошао рат, и албанске независности је нестало: угушили су је сами тутори и чувари. Прво је Италија, не водећи рачуна о ин: тегритегту Албаније, још пре него што је ушла у рат, окупирала Валону; касније је други тутор, "Аустрија, после слома Србије, окупирала албанску територију све до Војуше. А и после свршеног рата, Италија се према својој (балканској) Белгији држала сасвим друкчије него Енглеска према оној небалканској. Познато је, да су Италијани покушали да од Албаније учине своју колонију, а нису у томе успели не зато што италијанске владе нису имале симпатија за тај план, него зато што се снага тадашње Италије показала недовољном: војна експедиција је свршила врло бедно. Тек после овога неуспеха, пошто су експедиционе италијанске трупе морале бити евакуисане, званична Италија се опет сећа независности Албаније и иставља је у кардиналне тачке своје балканске политике.

Нема сумње. да је Италија врло осетљива, у свима стварима које су у вези са њеном безбедношћу. Та осетљивост јој кадгод мути поглед, и проналази опасности и тамо где их нема. Таква је једна уображена опасност и она која, тобоже, прети Италији са албанске обале, ако би ова дошла под власт које друге државе, дакле наше Краљевине и Грчке. Као што је напомевуто, Г. Мусолинијев лист ту опасност чак поређује са оном, којој би била изложена Енглеска, кад би Белгијом завладала која Велика Сила. Али то је очевидан апсурд! На страну размер снага, но и без тога положај Италије и наше државе нема никакве сличности са положајем Енглеске. и белгијске обале. Већ зато не, што ми са Италијом имамо суву међу, не тако незнатне дужине. Друкчија је ситуација била, док је наше Јадранско приморје било под влашћу Аустро-Угарске. Према овом свом суседу Италија је билау тешкој позицији: Ломбардија стално изложена инвазији- из Тирола; северни део италијанске јадранске обале тако рећи без могућности одбране од аустро-угарске флоте, која је имала на располагању Полу, Шибеник, Котор и читав архипелаг далматинских и кварнерских острва: ако би, уз тако супериоран положај, Аустрија још успела да се учврсти у Албанији, дакле да завлада Отрантским теснацем, Италија би просто била паралисана и

њена политичка независност имала би врло релативну вредност. У таквим приликама, било је сасвим разумљиво и природно, што су италијански државници са страхом погледали на албанску обалу и што им је идеал био, да она остане гез пшИца.. Али данас је ситуација на Јадрану из основе измењена. Аустрије је нестало, а с њом је нестала и свака опасност за Италију. Наша држава није наследник Аустрије, нити њена државна политика може имати смерове и планове иекадашње аустријске. Према томе, и евентуална наша власт на албанским обалама не би могла имати за Италију онај значај који би, у своје време, имала власт аустријска. Италијани би, дакле, данас, мирне душе могли жртвовати независност Албаније а да тим нимало не компромитују безбедност своје земље. Али ако званична Италија налази, да се албанска независност мора одржати по сваку цену, — и то се, с наше стране, може примити Но само под једном погодбом: да та независност буде стварна.

Оваква каква је данас, независност Албаније је једна обмана. Обмана која кадгод добро долази Италији, али која може и да јој постане незгодна. Ако се жели стабилизовање стања на Балказу, то се стабилизовање, јамачно, не може базирати на обмани: не може Албанија постати независна балканска држава, ако трајно остане експонент италијанске пенетрације на Балкану. Егзистирати као држава она може само наслоњена на своје балканске суседе, дакле у првом реду на нашу државу. То, разуме се, не значи да ми, са своје стране, треба да јуримо за шимерама или за изанбалим формулама као што су „балканска федерација“ и сличне флоскуле. Без икаквих шимера, дају се замислити блиски односи између наше земље и Албаније који ће корисно служити интересима и једног и другог народа. Али, наравно, немогућно је наћи заједницу интереса, док ми према Албанији остајемо овако индиферентни и апатични какви смо од њеног постанка. Наша јавност према нашем албанском суседу има један чудан став, који подсећа на став некадашње фриволне бечке јавности према Србији. Бечлије су Србију гледале кроз вицеве својих шаљивих листова: ми Албанију не гледамо баш тако, али некако слично: Албанија је земља комичних министара, земља разбојника, земља подмитљивих полудивљака, земља прљавштине и земља сиромаштине... Заборављамо да је то земља народа с којим нас је Судбина везала од када смо пали на ову груду, и с којим ћемо морати остати интимно везани док нас будеи док њега буде. И заборављамо да та прљава, дивља и сиромашна Албанија (у тој сиромашној Албанији Енглези и Италијани успели су да открију богатства; ми, најближи суседи видели смо само беду!), неће и не може вечно остати отпадак некадашње Турске. Албанија је западно приморје нашег Југа, и са дизањем његовим дизаће се и она. Обрнуто, без њеног културног и привредног развоја, немогућан је пуни просперитет наших јужних крајева. Дакле, већ најпростији рачун упућује нас да на њен развој скренемо већу пажњу.

Ако хоћемо независност Балкана, а та независност данас, у првом реду, мора бити брига наша,

јер смо ми најјача балканска држава, — морамо бити у стању да одржимо независност Албаније. Без наше интимне сарадње — која не сме остати

„турскога стила и сводити се на бушкарање и,