Покрет

покрРЕТ.

9) Другу алузију о једном старом Хамлешу имамо у „Дневнику Филипа Хенсло-а“ (Пгату ој РРпр Непзотје), који је био сопственик неких позо“ ришта тога времена. У свом Дневнику каже он да је једна драма Хамлеш играна у Њуингтону (Метотоп Вин), сада предграђе Лондона, 9-ог јуна 1591.

3.) Трећи докуменат јесте једна алузија у памфлету Д-р Лоџа „Беде ума и лудости света“ ([)-7 Годре' 5 МуШ5 тазете апа Те тоопаг тадпез5), штампаном 1596. Д-р Лоџ је био познат памфлетиста тог времена, и у овом свом памфлету он проналази оваплоћене ђаволе свог доба, од којих је један критичар или како он каже „Мрзац — врлине, или брига, жалост, због туђег успеха, који је прави клипан и изгледа блед као визија духа који је тако бедно викао у позоришту као продавачица риба: Хамлеше освета!“ '

Последњи од докумената ранијих од Хамлеша под Шекспировим именом, јесте алузија у Декеровом комаду (Певвег) „заптотаих“, датираном 1602, исте године када је уведена у књижарском Регистру (5 тапопетг Кертзтег5) једна књига под насловом: „Освета Хамлета, кнеза Данске (Кеџепре ој Нат!е! Рутсе ој Гептатк), за коју се држи, да је идентична са првим кварто-издањем Хамлета под Шекспировим именом, штампаном 1608.

Најзад, било је дискусије око забележака неког Габриела Харвеја (Сабле! Нагоеу), записаних на ивицама једног примерка Чосера (Слашсег), где из: међу осталог, пише: „Млађи свет много ужива у Шекспировом „Венусу и Адонксу“, али његова „Лукреција“ и његова трагедија Хамлет краљевић дански имају у себи тога да се могу допасти озбиљнијем свету“ >

Та књига, примерак Чосера о коме је реч, купљена је била 1598. као што се каже у потпису на почетку и на крају књиге; али брижљиво испитивање свих Харвејсвих згбележака показало је да су оне биле писане у разна времена, те и доцнијих година, тако да белешка која се односи на Шекспнра не може се сматрати да потврђује Шекспирово ауторство Хамлеша пре 1600.

Даљи докази за једног старијег драмског Хамлета налазе се у самом Шекспировом делу, као и у делу његовог претходника Томе Кида (Тлотаз Куд), чија је „ЈИТанска трагедија“ (5ратзћ Ттаседу), са својим великим популарним успехом, по: стала била модел трагедије освете, и вероватно да је послужила свом аутору као инспирација за једну паралелну данску трагедију, ону о Хамлету. Има многих знакова и наговештаја који чине врло вероватном поставку да је Т. Кид аутор тог старог пре-Шекспирског Хамлета. Кидово ауторство прво је наговестио енглески Шекспиролог Малон (/МаГопе), па га је прихватио други новији Шекспиролог Флиеј (М/еау), а врло га снажно заступа немачки англиста, професор Левин Л. Шикинг у својој значајној, критичкој и изванредно интересантној књизи: „Проблем карактера код Шекспира“ (Кетп Г. 5сћаскто: Сћатакфетртођјете ђе: 5Зћакегреаге).

к 1 Наје- Мише 15 а [ош иђђег, апа [оокз аз раје 245 е зилзата ог (ће сћозћ, у лећ спед 50 пизегаПу а: ће 'Пеајог, НКке ап оузјелуПе НапЏе! геуепре.“

2 Тће уоцпрег з0ол (аке тисћ дебоћ! !п Зћакезреаге'5 Уепиз апа Адопг; Бије Таз Гисгесе апа 115 Тетагеду ој Нат!ег, Реттсе ој Пептагте ћаме пп фЋћет [о рјеазе (ће зулзег 507.

941

Један од највећих живих шекспиролога Сер Сиднеј Ли каже о Кидовој Шпанској Трагедији и Кидовом вероватном ауторству старог пре- Шекспирова Хамлета ово:

„Кидова „Шпанска Трагедија“ антиципира с извесном вештином главни мотив и знатан део машинерије Шекспирове драме. Кидов јунак Хијеронимо тражи да освети смрт свога сина Хорација, много у истом духу као што Шекспиров Краљевић Хамлет хоће да освети смрт свога оца. Хорацио пријатељ Шекспировог Хамлета назван је по жртви Кидове трагедије. Шта више Хијеронимо да би проверио своје сумње о онима које сматра убицама свога сина, измишља једну игру чији је приказ главни фактор у развоју драмског записта. Дух један лебди над целом радњом у складу са уобичајеном праксом

латинског трагичара Сенеке. Најглавније сценске замисли Шекспирове трагедије леже јасно у досегу Кидове драмске способноста и искуства.“

Киду се може с правом приписати прва инвен“ ција једне драме о Хамлету у трагичним линијама

које је Шекспир проширио и суптилизирго.

(5 Запеу Гее, Шје ог Зћакезреаге, р. 357-8).

На жалост Кидова оригинална енглеска верзија Хамлета, није прон.ђена. Али је нађен немачки рукопис једне старе верзије Хамлеша, који је од то доба постао не само врло чувен него и врло важан за студију Шекспирова Хамлета, мако је немачка верзија врло кратка, крајње груба и примитивна и као драматска композиција и као обрада, и у погледу технике и у погледу стила.

Тај такозвани немачки Хамлеш под насловом „Кажњено братоубиство или Кнез Хамлет из Данске“ (Пег Везтајје Вгидеттога одег Рета Наптиег аиз Раепетагк), преведен је на енглески и штампан у Фурнесовом великом издању Шекспирова Хамлета књига (Риштпезз, Уапогит Ефтоп, Рат!е, 201. 2.). Немачки оригинал сачуван је у једном рукопису, датираном 1710, а објављеном у часопису „ОНа Рш:тда“ Берлин 1781, а одатле прештампан у чувеној књизи Алберта Кона „Шекспир у Немачкој“ (А. Соћл: ЗћаКкезреате !п ОСешпапу) 1865. Стварни датум немачког Хамлета изгледа да је далеко ранији од 1710. врло вероватно близу ако не и раније од Шекспировог првог Кварта (1608). Његов енглески

оригинал донет је био у Немачку очевидно од енглеских глумаца који су при крају 16. и у првој половини 17. века посетили Континент, и били у Данској, Немачкој, Аустрији чак до Граца, доневши са собом читав низ енглеских драма, између њих и неке које ми из доцнијег времена знамо под Шекспировим именом. Да је један Хамлеш игран у Дрезди 1626. од неких енглеских глумаца, знамо из дневника једног официра који је у то време био на служби у двору у Дрезди. У питању датума енглеског извора тог немачког Хамлета, има у тексту једна алузија врло значајна за ово. Када Краљ објављује Хамлету своју одлуку да га пошље у Енглеску, Хамлет одговара: „Та пошљите ме право у Португалску, тако да се никад не вратим“ (57 зепа теојј 10 Ропирал, 50 а! Ј тау петег соте расе арат). Један од научника, Др. Латам (27. Гагћат) истакао је врло оштроумно, да та фраза мора бити алузија на једну несретну експедицију у Португалску која се збила 1589. и у којој је више него половина војника пропала, а од господе која