Покрет

покрет

243

Краљ. Зар љубав има толику моћ да од ње човек полуди2

Корамбус. Милостиви господару и краљу, љубав је извесно доста јака да од ње човек полуди. Ја се још сећам како ме је мучила када сам био млад: полудео сам од ње као мартовски зец. Али сада не марим више за то. Већма волим да седим крај моје ватре и да бројим моје црвене пеније, и пијем у здравље вашег величанства.

Краљ. Зар не би неко могао видети својим очима његово лудовање и лудило

Корамбус. Може, ваше величанство. Хајдмо мало у страну, а моја кћи даће му драги камен који јој је он поклонио, па ће ваше величанство моћи видети његово лудило. (Сакрију се).

4. појава. Хамлет и Офелија.

Офелија. Молим вашу висост да узмете натраг драги камен који сте ми поклонили.

Хамлет. Шта, девојко! Хоћеш да добијеш мужа» Одлази ол мене, Не, ходи овамо. Слушај, девојко, ви младе жене не радите ништа друго него заводите младе људе. Купујете вашу лепоту од апотекара и торбара. Слушајте, испричаћу вам једну причу. Био један витез у Аниону, па се заљубио у једну госпу, која је, на очи, била богиња Венера. Дакле, кад дође време легању, невеста оде прва и поче да се свлачи. Прво, извади једно око које је било намештено врло вешто; затим предње зубе начињене од слонове кости тако згодно да се нешто слично није дало видети; онда се опере и скине све фарбе са којима се била намазала. Најзад, кад је младожења дошао и иислио да је загрли, у часу кад ју је видео он се уплаши и помисли да је нека авет И на такав начин ви варате младе људе. Него чуј ме. Чекај, девојко. Иди у манастир. Али не у манастир где два пара папуча леже крај постеље. (Излази).

Корамбус. Зар он није савршено и одистински луд, милостиви господару и краљу!

Краљ. Корамбус, оставите нас. Када нам затребате зваћемо вас. (Излази Корамбус). — Гледали смо то лудовање и лудило Принца Хамлета са великим чуђењем. Али нама се чини да то није право лудило, него биће пре симулирано. Морамо измислити да га уклонимо одавде, ако не и из живота; иначе може нека невоља произићи из тога.

Најважнија црта ове сцене је та, што одношај Хамлета према Офелији нема карактер трагичне љубави, који је унео Шекспир у својој обради, него више одговара Сзксовој псевдоисторијској повести, где је Офелија употребљена од Краља и свог оца да искуша природу Хамлетова лудила. А од овог јадног и смешног Хамлетова савета Офелији: Иди у манастир, до трагичног грцања Шекспирова Хамлета у тим истим речима, разлика је колика из: међу блата од кога је човек начињен и онога који је од блата начинио човека.

Именом Офелијина оца, дворског маршала, Корамбуса везан је овај немачки Хамлет -непо: средно са првим кварто издањем (1603) Шекспирова Хамлеша, и ми ћемо се сад мало позабавити питањима, које поставља то прво кварто-издање. Оно се састоји из 2143 реда, стиха и провели] једва нешто више од половине пуног текста како га познајемо, и како се први пут појавио годину дана доцније 1604. у другом кварто-издању, које с правом носи на свом насловном листу фразу да је проширено за скоро још толико колико је било — епјагоед (о аџтоз! а5 тисћ асајп а5 1 ууа5.

Има и других врло важних разлика између првог кварта и дефинитивног текста Хамлета који је кратички базиран на другом кварто — и првом фолио — издању, од Теобалда (Тћеођајд) и који је опште прихваћен. Навешћу само неке од тих раз-

лика. Имена, осим имена Хамлета, Офелије, Хорација пишу се у првом кварто издању у облику сасвим необичном и несличном оном који познајемо из дефинитивног текста: Лаерт је Леарт, Розенкранц и Гилденстерн су Росенкрафт и Гилдерстона; Рејналдо је Монтано; Фортинбрас је Фортенбрасе ; Полоније је Корамбис.

И сам текст има великих разлика у фразеологији, у поретку стихова и реда, чак и самих сцена, поред скраћивања и недостајања текста због саме краће форме првог кварта. Хамлетов монолог „Бити ил не бити“ стоји одмах иза сцене где Корамбис објашњава Краљу Хамлетово лудило, а не како би одговарало његовом месту: у !. појави 3. чина где га ми сада читамо.

Сем тога има сцена разговора између Краљице и Хамлетовог пријатеља Хорација, после Хамлетовог повратка с пута за Енглеску, која нема паралеле ни у другом кварто — нити у фолио издању, т. ј. ни у једном познијем тексту Шекспирова Хамлета. Биће стога од интереса да саопштим овде ту сцену у што је могуће вернијем преводу. У Фурнесу је она на стр. 77. друге књиге

Улазе Хорацио и Краљица.

Хорацио. Госпо, ваш син је стигао у Данску здрав. То писмо баш сад сам од њега примио, Где пише како се спасо погибли И вештој издаји што је скројио Краљ. Спречен у путу борбом ветрова, Он нађе свежањ упућен енглеском Краљу У ком је видео да је издан смрти, Ко што ће он при првом сусрету Испричати опширно вашој милости.

Краљица. Онда ја видим да има издајства У очима његовим што се чиниле Као да шећере његово лупештво. Ал ја ћу га пазити још за неко време, Јер дух је убица увек пун подазрења. Но знате ли, Хорацио, где је сада онг

Хорацио. Знам госпођо, заказао ми је, Да га на источној страни града нађем Сутра у јутру.

Краљица. О не пропустите, добри Хорацио, Однеси му моје бриге материнске, Реци му нек се краљева присуства чува, За неко зреме, да би му спречио То за чим иде.

Хорацио. Немојте, госпо, о том сумњати. Ја мислим да је већ стигао двору глас Да је се вратио. Мотрите на Краља И видећете брзо, да му није По ћуди што је Хамлет дошао.

Краљица. Шта је' са Гилдерстоном и Росенкрафтом>

Хорацио. Када се искрцо, они одоше За Енглеску, а у том свежњу стеји Да над њима буде извршен онај суд Што они спремише њему. На велику срећу

Имо је код себе печат оца свог, Те све је извео и непримећено.

Краљица. За ову милост Кнезу, небу хвала! Још једном, Хорацио, ја се опраштам. С хиљаду мајчиних благослова мом сину!

Хорацио, Госпођо, збогом!