Покрет

252

КУЛТУРНИ РАДНИЦИ

ЈЕДАН СКРОМАН ПРОСВЕТНИ ПИОНИР 5

Ситна. киша која на жедну земљу тихо пада, много је пожељнија и кориснија од плахог шљуска што се, уз велику пратњу грмљавине, излије из облака и спарушену земљу тек што накваси. Тако је и са људским радом. Има људи који много галаме и велику буку дижу, но. чији стварни _ рад је врло мршав, док неки скромнији људи, за које се у широј јавности слабо зна, или никако не зна, својим тихим али постојаним радом крешко дотриносе добробити п напретку средине и народа у коме живе. 5

Један такав раденик је незумњиво оснивач тадавачке књижаре у Херпег-Новом, Јован Сенуловић, који је у пуној мери заслужио да се његово шме истакне као пример свесног и приљежнот трудбеника, који је успео да у свом родном месту шодилне књижару и издавалачку радњу, каква би достојна била и много већег центра но што је та мала примојрска варош, и која је не само за Херцег-Нови, но за целу Боку Которску, била од пресудног утицаја, као ширитељица народне књиге и пробране лектире.

Секуловић је своју књижару отворио у септембру месецу 1599 год, у доба дакле кад је у неким крајевима бивше аустро-угарске монархије врло мучно етвар била српске књиге протуривати. И зато је он, у први мах, тај посао вршто крадом, а главни му је еспаш, тобоже, бло канцеларијски прибор. Тако је то ишло до 1907 год. кад је књижарска радња проширена, те од споредног посла постаде главним. Али је књижара најбоље прорадила тек после рата и наролног ослобођења: она данас, у својим скромним границама, може да се сматра као једна од најбоље организованих и најбоље вођених књижарских радња у целом јужном Приморју.

За ових двадесет п пет година откако постоји, Секуловићева књижара растурила је око 90.000 разних штампаних књига на нашем језику, од којих 50.000 ћирилицом. Она. је, крај тога, свесно у народу ширила патриотске новине и часописе, равне календаре, слике чувених народних људи, музич-

ко комтозитије, уметничке дописнице и све што може да по-

служи васпитању омладине и унапређивању националне туре. ; | Ре

Наторедо са тим, Секуловић је за то време предано радио и као повереник Орпеке Књижевне Задруге и Матице Српске у Новом Саду, чија је издања марљиво ширио у свом ужем завичају, заслужившти да му те установе наше, у то име, најаве нарочиту блатодарност и признање. Од разних дела која је Секуловић сам издао, вредно је споменути: два издања „Горског Вијенца“, „Цртице о Боки Которској“ од В. М. Тришковића, монографију „Манастир Савина“ од Т. К. Поповића, расправу „Излаз Орбије на море: од Дра. Р. Сарделића итд. итд. Али има једна ствар којом је Секуловић свој ужи завичај и делу Далмацију нарочито залужио, па ће их и унапред још више задужтти, а то је сабирање књига и рукописа што се односе на прошлост нашег најрада или су дело приморских ппсаца из старине. Међу већ прикупљеним објекљима те анштикварске колекције налазе се разна, више или мање позната, дела. из 16, 17, 18 и 19 века. Та. дела ће врло добро доћи шријатељима домаће истортје, који живе удаљени од великах центара и којима нису приступачне у том правцу добро“ снабдевене библиотеке.

Г. Секуловић који је, као шросветни радењник, ту скоро одликован и од ЊВ. Краља, славио. је прошлог месеца 25-родишњицу свога књижарског рада — славље које му и ми од“ свега срца честитамо, са жељом да и унашред са досадалтњим успехом поради на популаризвовању књиге и ширењу духовне културе у својој најближој средини и тиме, индиректно, у своме народу. Марно Цар

КРОЗ НОВИНЕ И ЧАСОПИСЕ

Циљ ове рубрике није да у њој буду денесени у изводу или поменути сви занимљиви или ма са које тачке гле-

датшшта. вредни помена написа који изађу у ма коме нашем дневном листу или часопису. То би, трво, по својој замалш-

носи, био посао пре за једну информативну атенцију него за самог једног сарадника часописа; затим, ако би хтели да се обухвате све области јавног живота, то би тремалшало комтетенцију једног човека; најзад, ма да пмамо мали број добрих часотиса .м мали број дневних листова који публикују нешто више сем партиоских шолемтшка, ипак би нам тростор који имамо на расположењу био недовољан. Ми ћемо стога, У овој рубрици (бележити појаве нових нестајање већ постојећих и поновно покретање бивших часопшеа (то би данас могло да даје материјал за једну засебну малу рубрику, нашисе о тњи-

покрет

6 који се ј жевних појава. које данас интересују књижевну пуолику. Забележићемо шти донети делове из чисто књижевних прилога које мислимо да вреди истаћи, без претензије да тиме издвојимо добро од рђавог, или, између добрих ствари, боље од горег. А пошто је рубрика првенствено информативна, уздржаваћемо се колико је могуће од коментара полемичке природе, што не значи да ће ови бити искључени.

Поред свих тешкоћа са којима, морају да се боре издавачи часотиса, они показују невероватну упорност и истрајност. Ови већи чаоопион који излазе у Београду и Загребу улазе храоро у нову годину са намером да истрају. Неки 06јављују и кратке програме рада. НОВА ЕВРОПА, на пример, обећала је специјалне бројеве о Његошу, о нашем мору, о проблемима модејрже темнике, о нашем селу, о Дубровнику, 0 А тбантји, 9 чиновнтчком титању, о култури Совјетске Русије, 0 промету странаца у Југославији, о сексуалном ваститању, о Липи Народа, о Јужној Србији, о 29. мају 1908., о шитању монархије или републике и о Николи Пашићу. Први број те серије, број посвећен Петру Петровићу Његошу, већ је изашао.

„Српеки Књижевни Гласник“ повео је борбу против фђавих платиша. У једном од последвих бројева почео је, под стропим насловом „Непријатељи Књижевности“, да доноси списак шретплатнтка жоји после шест опомена нису послали претилату. Тешко је имати посла са неуредним тлатишалма (и то осећа сваки наш повремени и дневни лист: ипак можда све њих не треба тако лако назвати непријатељима кеижевности. Наш је свет немаран, и чак кад има најбољу вољу да шлати треба га неколшко тута опоменути, Можда би најбоље средство било (ето једног предлога, на размишљање) да се сви часошиси и листови сложе бар у тој једној ствари да ангажују једног човека који ће за њихов рачун путовати и налтлаћивати дугове лично од дужишка. Јер највећа сметња уредном претплаћивању ншје недостатак љубави шрема књижевности; то је, поред немања новаца, онај труд који часошиси захтевају од комотног грађанина земље Орбије да оде од куће до поште, попуни ушутницу, и да чека два минута. док дође на ред.

У последњем арошлогодишњем броју Српског Књижевног Гласника изишео је један непристрасан чланак о слору између Г. Ов. Стефановића и Г. Симе Пандуровића. из пера Г. А. Видаковића, зналца енглеске литературе п енглеског језика. Г. Видаковић није хтео да бира у преводима Хамлета шримере за или против тврдње Г. Пандуровића да је превео „Хамлета“ не помажући се преводом Др. Стефановића: он је ради ушпоређења узео један дужи пасус (краљев говор у почетку друге сцене првог чина) п анализирао га, У томе пасубу који код Шекстира износи 39 стихова, код Г. Стефановића 44 а код Г. Пандуровића 48, има 14 стихова сасвим пдентичних (разлика само у једном предлопу, заменици ши слично томе), 7 који се разликују само у једном синониму и 14 који се разликују у већој мери. Шребројавањем стихова у свих пет чинова, и делећи их у три кателорије, Г. Видаковић је нашао: стихова сасвим или скоро идентичних 1450, сличих Т. ј. са разликом свега у једном синоњиму или нешто већом разликом 1200, а стихова који се потшуно разликују света. 895. :

Већ према овим цифрала тешко је веровати у самосталност у превођењу Г. Панлуревића. Но после четири шримера које наводи Г. Видаковић (још увек само из оног краљевог говора) то је немогуће. За први од тих примера ГР Вилаковић вели да се може објаскити случајем А ли

» адући случај немогуће нам је објаснити случајем. Шекешифов то2аот што значи. „мудрост“, што Костић греводи са „мулросљ“, па и Шлегел са УМехлељ Др. Отефановић неочекивано, доста смело; али и доста срећно, шреводи са „савет“. Савет овде очевидно не постоји у Шекстиру, но је последица чисто једне треводиочеве смелости. Каралптејристично је да мету реч налазимо и код Г. Патдуровића. Моске ли (се сматрати случајношћу да се оба треводиоца служе шетом смелошћу на шести неочекиван начине

„Трећи случај... још је тежи. Овде Шекетерово ћећ ћаме Јгееју сопе (Шлегел: Пле еј! пл5 Бегез то т. ј. савети који су добровољно удати, налазимо код Дара Стефановића доста слабо 'и 'бев оправдања ју Шекепировом тексту: „који там беху драти“, Код Г. Пандуровића ето. Зар опет да шретштоставимо да су оба шреводноца независно дошли на исту идеју, која «не само пшто је слаба, но, = а то је оно што је најотежавајуће, — не. постоји. у Шекспира.