Покрет

покрет _ 229

Постаде тихо. Он ухвати два-три акорда и ослушну тонове. Затим поче дивну Оњегинову песму:

Све предвиђам: вас ће вређат' Тужне тајне објашњење, Какво ли ће тек презрење

У очима вашим ређат !

(Он полако заборављаше на нерасположење, на Лену која седи на прозору и хлади се марамом, и очи му поново добише свој блистеви црни сјај, док му је глас постајао све топлији и пунији, испуњавао све кутове простоане и звучне дворнице и као река се преливао кроз отворене прозоре и губио у заћуталом парку међу процветалим агавама и ружама.

Песма је сама по себи била тужна и лепа, а и Димитрије је п вао тако изразито и тако искрено да узбуди чак и Вељка, који иначе није имао ни мало смисла за музику. Лако осетљива Олга имала је сузе у очима, потресена судбином Оњегиновом.

— Кад би мене неко овако молио, — пританула је врело на ухо Рачићу, — ја га не бих могла олбити као Татијана, па макар имала не једног, него десет мужева.

Ближио се крај. И у сред тишине Лена гласно завика гледајући у небо:

— Господине Кнежевићу, каква је оно птицаг

Чар певања се прекину. Димитрију пође некако за руком да заврши песму. Затим извињавајући се у сред похвала:

=— Не ради ћ, а и хлавир је страшно раштимован. Мора да је рђаво звучало.

Лена га дакле није сушала.

Неко рече:

— Кренимо.

Сунце је залазило. Море је сада било тихо и глатко. Боје су биле тамне и многобројне, а на другој обали горела су окна на кућама од црвенила сунчевог заласка. Ласге су летеле над самом воденом површином и дотицале је се.

Пре него што ће ући у чамац, крај Лијерке паде вртећи се полако један жут лист. Антун јој рече тихо:

= Јесен, је ли

Она претрне од његовог гласа, погледа за листом који је поветарац још носио по руменом песку и не одговори ништа.

Последњи су ишли Богољуб и Лена. — Што си задоцнио»г — упита она.

— Ишао и задоцнио, то је све. Стигао -сам кад сте већ толико одмакли да вас нисам могао дозвати. Хтео сам допливати, али су таласи били велики.

(Она га са дивљењем погледа.

— Боље је, — рече, — што то ниси урадио. Овде је опасно пливати далеко од обале, јер се

појављују морски пси.

— Ах, пси! — узвикну презриво Богољуб да дођем до тебе...

___Он не доврши. Крај њих је стајао Димитрије и укочено гледао. Уђоше у барку. Лена се нервозно засмеја. Весла почеше да пљескају по зеленој води, а за барком поче остајати пенушава пруга, која се ширила као лепеза, препуна златних и румених тонова. Звона су из даљине звонила.

ХМ Почетак забуне

„Поштована госпођо,

Не знам шта ћете помислити о свему овоме. И зашто Вам пишем» Зар није боље да не објашњавам своје недолажење, него што то радим, и зар сад већ није потпуно свеједно, из којих Вас разлога нисам данас обишао, кад Вас већ нисам обишао» Али се надам... (то је више него сигурно) да сте Ви прозрели узрок, ма да изгледа да ону овом тренутку, док ове редове пишем, оџеш не постоји. За врло кратко време прошао сам кроз сва могућа душевна стања, од сумње, наде, до извесности и среће и ево ме опет на почетку: на сумњи, јачој него први пут, јер ми је онда дух био чио, док сам сада збуњен.

Догађају се ствари које не разумем; постоји хиљаду ситница које не могу ни да изразим, ви да дефинишем, ни разумом да објасним, а које ме чине час клонулим и апатачним, час енергичним и снажним. Седим од како смо се вратили са излета од по подне и напрежем ум, не бих ли пронашао какву могућност, која би одклонила од мене ову коб, што ме је почела тући. Али што више размишљам о тој „могућности“ све више долазим до уверења, да нас разум не може спасти ни од једног догађаја. Ја радим то и то, да бих избегао извесан догађај и спасао се тога и тога, а оно се ипак догоди. Шта је то „јаче“ Богр И постоји још једна ствар: по моме, ја неправедно патим. Погледајте у живот колико њих праведних страда. Али зар можда не постоји нека виша правда, чији нас закони шибају, нека божанска, небесна правда, која не гледа само на однос човека према самом себи, или према човеку, него и на однос који постоји између свега на свету, правда, којој ми не можемо прићи са својим разумом и својом правдом и разумети јер Зар поред нашег личног интереса не постоји можла интерес општег живота, који има јамачно више права, него наше скучено и мало ја» И зар ми знамо шта је у ком тренуку наш интересе Онда, ми и не управљамо нашим животом, бар суштином његовом не. Једино што много хваљени разум може то је, да пошто се нешто догоди, потражи узроке томе и да тада, — овако или онако; како буде пријатно његовом власнику, — „на основу чињеница“ објасни из којих се разлога то догодило. Ето, ја стојим и гледам како се нешто неразумљиво догађа и не могу да га спречим, а када буде све свршено, закључке свога разума поклонио бих радо коме требају — мени неће бити више од користи...“

Димитрије прекиде писање и гари главу у вреле дланове. Био је сасвим малаксао. На вратима се зачу куцање и у собу тихо ступи Антун Черва.

— Пишете»г Можда...

— Не смета. Седите.

— Хвала.

Пауза. Затим:

— Хтио сам, Демитрије, разговарати с вама. Ствар је деликатна и дуго ми се хтјело да се на то ријешим. Вјерујете ли ви у моје пријатељство, у моје поштење.

Димитрије хтеде рећи не. Осећај неповерења што га беше обузео још онда на станици, на првом виђењу, не напушташе га никако. Па ипак, он се уздржа од грубости.