Покрет

270

покрет

сав мокар, упаде к мени у ходник. — Шта јер Каква те то невоља ера по оваком кијамету и у ова доба ноћи»...

— Богме, вели, послали су ме, да те зовем да идеш са мном на Порије, да читаш молитву Милутину. — Коме, бо, Милутину»

— Нашему, мом брату. |

— Каквом Милутину — Бог с тобом! — та је л он још јутрос сидио са мном у дућану Додерову у Угогу, здрав здравцитг...

— Богме јес'... Ема га је нешто снашло на пречац, и ено га сад ђе лежи и не може се копорнут ни колико клада искрај пријеклада. Но му се, ноћас испред вечери, узела сва лијева страна: и нога

и рука па и језик, те нити може да собом мрдне вити и једне једите ријечи да заметне. Па су ме послали на брзе брзине по тебе; и довео сам ти коња да одјашеш и да хиташ што прије мо'ш. А за труд и молитву ћемо ти попазит што је право, само ако Бог да здравља... објашњаваше Илија, док се вода са његове покисле чупаве кабанице буриџком стакаше на патос.

— Аох, злога ти пута а црне молитве, мој Милутине, шта те снађе изненада и на правди Бога7!.. завапих ја; па, немајући куткамо, обучем се и обујем на брзу руку, пригрнем кабаницу, узмем торбак и у њ епитрахиљ с књигама, узјашем коња па за Илијом уз Обрњу.

Напољу кара-мрак као да је каква небеска сила и небо и земљу морем црнога мастила премазала. А киша осула па пљушти као из кабла. Сијева и грми — небо се пролама. Поточине и сплака се разлиле па деру на све стране. Требуша се распомамила, хучи и варда камењем које котрља у Не. ретву, која опет хуји низ улошку валу као да хиљаде ђавола у њеним таласима јече и умиру. Погвувши главу, коњ иде и спотиче се о мокро и клизаво камење. Пред њим гавеља Илија као каква поноћна неман и, кад не сијева, једва могу да га назрем у тами.

Да је како друкчије, не би било пара да ме наћерају да по овом газапу и у ово доба и по овом путу ломим врат. Али овако... овакав случај, а ја свештеник... морам.

Неђе око поноћи, избијемо на Порије. Раштркане куће по селу утонуле у мрак; и, да се пси испред њих не гласе, не би ни највјештији домородац погодио ђе се која налази. Само из куће Милутинове што жмире и вире два освијетљена прозорчића, као очи у мачке; и, кад јој примасмо ближе, чусмо и говор у њој, као чегрљање стомака у гладне хаждаје.

Торни пси залајаше и рокнуше на нас пред кућом. Илија их вабну по имену, и они, цичећи, стадоше облијетати око њега и умиљавати му се. Из куће нам истрчаше у сусрет двоје-троје чељади с лучем те ми помогоше одјахати и уведоше ме унутра.

У кући, око огњишта, затекох, чини ми се, пола села. Све се скркло једно на друго као зрње у шипку. У једном ћошку, у дрвеном одру, на слами и у губерима, лежи болесник. Више главу му сузна мајка а подну нога невјеста са ђецом. На огњишту букти ватра, од које лете варнице у густим стубовима дима до под сами чађави кров од сламе, под којим о жиокама, висе неколике бедрице суха меса

о

и два-три круга лоја и затопа. О почађалом зиду од сувомеђе ц«или једна прљава лампица с чађавим стаклом, из које, поред хапе и испарења од толиког сијела, смрди петролеј.

— Добар вече!... назвах, ушавши.

— Бог ти добро д'о!... Добро дош'о!... Благослови, оче!... одазва ми се одједном неколико десетина гласова; све се диже на ноге, и стаде ми прилазити руци.

— Шта је то, људи, ноћас, ако Бога знате",.. зађох ја, показујући на болесника и сједајући на троножац по ком ми бијаху пресавили поњаву поред огњишта.

— А ето, попе, зло... проговори стара мајка Милутинова и загрцну се од бола и туге.

= Није, ни до Бог! Бог који је дао муку, даће и ласт, само му се треба молит и добро творат' и право зборат и поштено ходат... наставих ја.

— Хоће, ако — бог — да,... да му је слава и милос |... прихвати скуп и стаде се крстити.

Пошто се малко огријах и одморих и кафу попих и двије-три чашице ракије искапих, узех књиге и метнух епитрахиљ око врата и заждих воштаницу и запалих грум-два тамјана "а ожегу, па отпочех читати Јованове главе. Све поустаја на ноге и оде се крстити и кадити и Бога и све свеце призивати, па чак не изостаде и млада Илињица, којој бијаше пало у дужност да чучи поред ватре и да нам пече кафу и готови ципвару.

„Ја читај и молитвај и кади ђа болесника ца кућу и укућане с присутницима, а чељад се крсти

и призив,ј Бога и свеце и анђеле божије, а боле-

сник лези и тљај у опру;... ја читај и молитвај, а чељад се крсти;... ја читај и молитвај, а чељад се крсти;.. ха тако, ха тако — таман до зоре. Кад би око првијех кокотова, болесник се прокреће у постељи. Око другијех, маче и рукама и ногама и смаче губер са себе. А око трећијех, се исправи и сједе у кревету и језик му се олријеши.

— Како ти је, Милутинер... обратих му се ја, завршујући молитву и скидајући епитрахиљ.

— Добро, фала Богу, у здравље твојену славу твојијех књига и молитава... одговори он, ограшен; па се пригну те ме пољуби у руку. Ја му принијех те целива и крст и епитрахиљ и мо: литвеник: па онда сједох те се прихватих већ постављене цацваре на округлој синији, рекавши:

— Бог ће помоћи и биће још и боље...

Пошто се одморих од свеноћнице и окријепих јелом и пићем, наредих те сва чељад изиђоше у други дио куће; а ја остадох с Милутином на само, да га исповиједим и причестим.

— Е, дедер ми право кажи, шта ти је било

и како ти се то зло окојасило... управих му прво питање на исповјести.

Милутин отаврзе:

— Кад сам се, вели, јутрос расто с тобом у Улагу, пош'о сам право кући. Нијесам, валај, да је кабил, ниђе ни свратио с пута, сем да сам ђе узгред стао за колико бих попио капцу воде с извора. И дођем рано на Порије, једва ако је било подне превалило. Гредом се навратим у стају надно села, да обидем стоку. Како ме бијаше пратила киша цијелијем путем, баш ми пристуђе; те, кад уђем у стају, извадим из торбе шишу ракије што је при поласку купих код Додера, те повукох неколико

гутљаја. И прија ми, да видиш, и малко ме подгрија.