Покрет

ГОДИНА ДРУГА БРОЈ 41. и 42.

31, ЈАНУАРА, 1925. Г. БЕОГРАД

ПИТАЊЕ РАДИЋЕВА НАСЛЕДСТВА

Нико од најближе заинтересованих неће, разуме се, данас плизнати да питање Радићева наследства постоји. Јер Радић је још жив и злрав и, што је главно, моћан: и ако је у апсу, он командује врло јаком гласачком војском, па је у стању да поклања и одузима посланичке мандате и у опште да ствара и обара политичке величине. У таквим приликама није опортуно показивати нестрпљење и интересовање о наследству. Зато је сасвим природно што се Радићеви пријатељи, ближи и даљи, старају да не изгледају нестрпљиви. Према свом веђи они су, у ове дане кад га је снашла невоља, сушта пажња и нежност: држе се као рођаци који рачунају да у тестаменту неће бити заборављени... Без те рођачке нежности према Радићу нису чак ни некоји београдски политички кругови, а у За гребу она је доминантна. Највидљивија је код Г. Трумбића и осталих првака Хрватске Заједнице. Код њих су најразумљивије и побуде. Г. Трумбић је ево пуних десет година претендент на место шефа (некруњеног владара) хрватског народа. За време рата он је чак уобразио да је то у истини, и тек кад се вратио у Отаџбину, увидео је да је то обмана: вођа хрватских маса постао је Радић, а Г. Трумбићева популарност није била довољна ни за један посланички мандат. Не могавши Радићу ошеши положај, др. Трумбић је дошао на мисао да га добије од председника ХРСС на пријатељски начин, и зато је од јучерашњег супарника постао, данас, пријатељ, а сутра, ако буде воља божја, наследник.

Јер, као што је речено, питање наследства је постављено. Постављено је логиком самих ствари, а не вољом људи. Оно чак и није у јакој вези са Г. Радићевим судским аферама и оним џумбусом који је почео о католичком Божићу и који Бе, чини се, преживети покладно време. Било како да се реши ствар ХРСС пред судом, то судско решење неће бити ни од каква утицаја ни на живот странке ни на позицију С. Радића у њој. Неће, дакле, суд уништити Радића, и то ваљада нико разуман и не очекује. Али и без обзира на евентуалну одлуку суда, и без обзира на оне документе који се сваки дан саопштавају јавности, данас је до очигледности јасно, да је Радић као вођа постао немогућ. Тим није речено да би, или да ђе, без његова вођства хрватске масе ударити неким, са гледишта државних интереса, повољнијим путем. Куда би те масе отишле да није било Радића, и куда ће сутра кренути кад им не буде он на челу, — то су питања на која није лако одговорати. Промена у вођству хрватског сељачког покрета не мора значити промену на боље. Али та промена је данас неизбежна. Неизбежна већ зато што је Г. Радић читав покрет довео на кулминациону тачку. И онда је стао. Његова досадашња политика имала би, даље, смисла само као револуциочарна политика, на име, као политика револуционарних метода. Он је те методе избегавао, нешто по својој склоности ка пацифизму, а нешто,

јамачно, и под ликтатом здравог разума. Избегавао

их је шест година. Али најзад је и то избегавање

"постало немогућно: дошао је моменат кад ствари

треба пресећи: или загазити у револуцију или мењати политику. С. Радић је неспособан и за једно и за друго. М зато он мора бети у«лоњен, и биће уклоњен. Нове путези изискују новог вођу. Ко је тај Г. Трумбаћ држи да је то он, а несумњиво је да и још некоји од људи из Хрватске Заједнице слично мисле. Или тачније речено: читава Хрватска Заједница држи да је она позвана да — радићевцима да вођство: да се просто накалеми на Радићеву странку, без Радића: сељаци ће дати масу, а Заједница „интелигенцију“, и онда ће све бити у реду. Рачун је, као што се види, прилично наиван, али сасвим одговара оном схватању, врло распрострањеном међу хрватским политичарима: да се све да постићи вешто смишљеним потезима. Радић је био без тих илузија, и ту је. такође, једна од тајса његова успеха. Желећи да завлада масама, он је, једини од Хрвата, од почетка ушао у масеи у њима знао да се снађе. ИМ онај ко има амбицију да му прими наследство, мораће бити способан да гау том смеру имитује. То не значи да ће морати примити и Г. Радићеве демагошке методе: за успех довољан је солидан рад. Али рад озбиљан и трезвен, и рад који не јури за наглим успесима. Међутим, слаба страна хрватских јавних радника, као и српских, до сад је била у том, што су сви хтели брзе успехе. Мораће се научити стрпљењу.

Наравно, ликвидацију Радићева покрета могу спровести само Хрвати. Ако би у ту ствар улазили и Срби и Словенци, они би јој шкодили. С тим српске политичке странке треба да су начисто. Оне данас, и у најближој будућности, могу добити само појединце; никако не хрватске сељачке масе. Вероватно је, да ћемо и ми, временом, добити националне, место данашњих племенских и конфесионалних странака, али, за сад, то је музика будућности. И остаће можда подуго, докле год наш социјални живот буде имао овакву структуру каква је данашња. Немачко народно јединство много је чвршће него наше, и немачка држава, као целина, постоји већ преко педесет година. Ипак, и поред тога заједничког живота, католички немачки сељаци остали су издвојени у својој партијској организацији, у Католичком ШЦентруму. Бизмарк је покушавао да ту организацију разбије: није успео. Покушавао је Билов и, разуме се, опет са истим резултатом. МИ царство је пропало, и нестали су и Хоенцолерни и све династије, Немачка је доживела и слом на фронту и револуцију у земљи, стари ред ствари је из основа измењен, — само је остао неизмењен и неизмењив Католички Центрум, да будеу Републици исто онако втадајућа партија какав је био и за доба Виљема [| Истина, наши хрватски сељаци нису много слични немачким католицима, и Радићева партија апсолутно ни у чему не подсећа на немачки Центрум, Апсурдно би, дакле, било,