Покрет

256

ПОКРЕТ

хтети видети неку аналогију међу њима. Али овај немачки пример ванредно јасно испољује снагу сељачког консервативства, нарочито кад то консер вативство има верску боју. Католици су у Немачкој, према протестантима, у мањини. МИ осећај да су мањина сабија их у једну политичку организацију. Исти тај осећај имају и Хрвати у нашој држави. Потрешво би било мислити да је њих у Радићев табор одвела само мржња на Србе. Више него мржња, отерао их је страх, или не страх него подозривост и неповерење према православним Ср-

бима, — неповерење које осећа свака мањина и

које се не да уклонити напречац, и никако не насилним мерама. Но као што Немачкој није сметала партијска издвојеност њених Католика, нити јој данас смета, не би морала ни нама издвојеност хрватска. Уосталом, та издвојеност ће бити мање оштра, ако се не буде унефикација духова форсирала. У свом говору у Уставотворној Скупштини, Г. Трумбић је поставио Србима један апсурдан захтев: тражио је од њих да измене душу! Апсурд не би био ништа мањи, ако би Срби сада тај захтев упутили Хрватима. То би значило тражити нешто немогуће, а у овом случају то би било у толико бесмисленије што је немогуће у исто време и непотребно. Није потребно ником да Хрвати „мењају

душу“; за нормалност српско-хрватских односа, дакле за консолидовање ове државе, довољно је да измене своју досадашњу политику која је била нереална и, према томе, штетна за све нас за саме Хрвате највише. Гу реалну хрватску политику не могу, за Хрвате, водити Срби. и зато Радићево наследство не може постати прћија српских политичких странака, — сем у два случаја: у случају потпуне пасивности, или у случају потпуног моралчог слома хрватских маса. Прва евентуалност значила би продужење старога зла: читав наш северозапад остао би парализован као што је данас: Хрвати би се и даље осећали само као чинилац пасивне ресистенције, Друга евентуалност још је нешто грђе, и њу нико разуман не може желети.

Пошто тако стоје ствари, српски политичари би можда добро учинили. ако ба у будуће били мање предузимљиви међу Хрватима. Јер та њихова

·„ предузимљивост, како доказује искуство за ових

шест година, није донела користи ни њима, ни Хрватима, ни Држави. Обрнуто, искуство некадашње Хрватско-српске Коалиције, у којој су биле српске и хрватске странке, доказује да је могућ интиман однос између Срба и Хрвата, груписаних у засебне партије. Зашто се не користити тим искуством 2

ШЋЕПАН МАЛИ ПРВИ УСПЕСИ И ПРВЕ ОПАСНОСТИ (ОКТОБАР 1767 ГОД.)

А

И не чекајући подробан извештај Марк" Антонија Бубића о непоззагом странцу у Махинама, у коме су православни гледали руског цара Петра Ш, а он се скромно називао „Шћепан Мали и најмањи на свету“, главни провидур далматински Антоније Рениер, оног истог дана, кад је Бубић био у Махинама код Шћепана Малог и с њим водио дуг разговор, предузео је читав низ мера“.

Могао је Шћепан Мали и даље брати траве, правити мелеме и лечити старце и бабе по млетачком Приморју, Млечићи не би на њ ни главе освр. нули. Али, кад су се ускомешали православни и на млетачкој територији и у Црној Гори, па су чаки Буђани показали интересовања за „руског цара“, који се крије у скромној одори у Махинама, Млечићи нису могли остати равнодушни. Насупрот православнима, који су од непознатога ишчекивали за се и новог и бољег, ускомеша се на другој страни све што је јело млетачки државни хлеб и све то даде се у трагање за непознатим пустоловом.

Рениер предузетим мерама хтео је да постигне двоје: прво, да што потпуније сазна ко је управо тај непознати човек, шта је и шта хоће тај што запрепашћује својим успесима код православних по Боки и код Црногораца; и друго, да спречи сваки метеж на млетачкој територији и да отклони опасност од републичиних градова у Приморју, на

_ | Израђено по архивском материјалу, објављеном и необјављеном. 2 Објављено под натписом „Једна посета код Шћепана

Малога“ у трећем ускршњем додатку „Новом Листу“ за 1923 год.

једној страни од ускомешаних православних и на другој од Турака. Јер са вестима о том непознатом човеку и о његовим успесима код православних допирале су и претње за лацмане, да ће се ускоро крстити као и православни; а у становништво градско улазио је страх да Црногорца, измирени, уједињени и вођени таквим човеком не нагрну на млетачку територију. Од тога се страховало у толико више што су и православни на млетачкој територији гледали у непознатом свог човека, а по градовима, нарочато у Котору, за последњих годича, јако је нарастао број становника православне вере, у које се, при оваким околностима, није имало поуздања.

Већ и пре тога, још на прве вести о Шћепану Малом и његову раду код Црногораца, провидур Рениер задржао је у Боки сопракомита Себастијана Морозинија, који се с бродовима враћао с Истока у Млетке, да тамо разоружа бродове и одмори посаду. Још тада Рениер му је наредио да с једном галијом и једном галеотом иде у Будву, стим да не открива праву сврху свог доласка него корсем да искрца пексимит у тамошње магацине за потребу

"посаде. Међутим, како није било даза, а да не

стигне по неколико вести о Шћепану, које су захтевале нових предострожности, Рени р нареди да поред галеоте, која је тамо била раније, и галије с галеотом, с којима је отпловио Морозини — оде у Будву још једна галеота с посадом. У исто време вареди да се тамо упути и Андрија Маћедонац са 45 одабраних војника националаца за појачање посаде у тврђави. Будљанском пак подести стави у дужност да учини све могуће за заштиту града,