Покрет

покРЕТ

257

коме, вели, можда не прети опасност споља, али, ако се то деси, нека употреби силу и нека силом угуши сваки покушај и метеж. У том случају бродови ће указати помоћ посади, али дотле нека пази да ником не говори о тој наредби.

Затим, баш зато што је Шпепан Мали, из својих тактичких разлога, тражио да се састане са млетачким представ 'ицима, с правом млетачком господом а не.с њиховим изасланицима домороц“ма, и то не у гргдовима и у њиховој непосредној близини, него код себе у Махинама, где се он осећао господар, Рениер забрани свима овима да имају ма каквог непосредног додира с непознатим. Уместо тога наредио им је да преко својих повереника испитују све што могу подробније о пустолову и да проверавају сваку вест.

Даље, да би одстранио од Шћепана Малога Махине, Поборе и Брајиће, и одб-о их од сарадње с Црногорцима, под видом да је у Котору и околини престала зараза, због које тамо нису ишли, посла им, преко Бубића, писма с поруком да му дођу на поклоњење и да даду изјаву покорности Републици. А за случај, да ови то не учине, будЉански подеста доби заповест, да становницима тих општина не допусти долазак у Будву на пазар и за потребе.

Најзад, поред оружане силе и претња Рениер прибегава и лукавству,и при свем том што зна да од ц-тињског митрополита Саве не може видети користи, покушава да се преко њега обавести о пустолову и па између њих баци семе мржње. Он са писмом Себастијану Морозину, шаље у Будву писмо за митрополита с налогом да од њега добије одговор што пре. Митрополит Сава ни пре тога није кр«о да је био на састанку са Шћепаном; шта више писао је Рениеру о томе. Али му, у ствари, није ништа рекао сем да у Шћепану не види ничега доброг. Провидур, међутим — који је знао од својих повереника да је митрополит провео пуна два сата у поверљивом разговору са Шнћепаном у његовој соби, и да томе вије био присутан чак ни митрополитов помоћник владика Арсеније Пламенац, него је све време провео изван куће покушава сада да му заголица сујету и изазове саревњивост према Шћепану, који се меша у крупна и значајна питања, да би извео своје опаке намере с поругом за митрополатово достојанство. Рениер се чини скромним и не тражи много од митрополита: нека му овај објасни како он лично схваћа питање о Шћепану Малом. И одмах додаје: „и ако сам уверен да вашој мулрој увиђазности не могу бити ни магловити нити мраком обавијени исходи од рада таквог лица“.

|.

Ствари, међутим, не теку како је то желео провидур Рениер.

Митрополит Сава, корсем, излази на сусрет Његовим жељама, али вити му се јасно исповеда нити омета Шћепана Малога у рад, код Прного: раца, и тим га само помаже и диже му углед код Републичиних поданика, Јер, ако Шћепан јаче замера и оштрије пребацује митрополиту што се више Не заузима за измирење црногорских племена и што му је свештенство просто и недорасло позиву, тим он у том тренутку не ради ни против његових интереса нити против интереса народа.

Напротив, напоредо с тим радом у народу, Шћепан помаже и њему. МИ зар би митрополит Сава могао да одржи у снази одлуку о постављању Арсенија Пламенца за владику, и то после одбијања патријарха Бркића, склоњеча у Пиперима, да га посвети, да Шћепан не наређује незадовољзим главарима да и они даду свој пристанак. Зато, ако митрополит хита да јави Рениеру о свом састанку са Шћепаном Малим, чува се добро да му каже предмет њихових разговара. Он ћути о томе, чак и кад га Рениер поново пита и лукаво покушава да га учини још више саревњивим према Шћепану.

Рениер види јасно ту игру митрополитову, па ипак не усваја предлог которског провидура Чикоње: да млетачка влада укине власт цетињског митрополита над млетачким поданицима православне вере поставивши за викара свог поданика, који ће живети на Републичиној територији и бити под руком млетачких власти. Јер би то само погоршало прилике и још више одбило поданике од Републике.

И млетачки поданици из горе поменутих трију општина оглушују се о провидурове наредбе. Боље рећи изигравају их на млетачки начин. Јер једног дана дођоше неки од њих у Котор на подворење провидуру. Али кад их видеше пуковник Стукановић и надинтендант Враћен, оба пореклом из тог краја и старешине над општинама, изјавише Рениеру да их не прими, јер да их је највећи бр ј међу њима из најнижега реда, а тек по који да личи нешто на главара. Провидур их послуша и уместо да прими те изасланике, нереди Стукановићу да их он прими. Овај им пак пребаци што чувају пробисвета у својој средини, човека који навлачи беду на народ и ради против републичиних интереса, и нареди им да се врате натраг, да натерају непознатога нека иде ван млетачке владавине, па кад то испослују, нека дођу провидуру на поклоњење и да даду изјаву покорности,

За то вземе прави главари били су на састанцима са Шћеланом Малим и с Црногорцима. То се знало, али шта се могло радити Приморати их на послушност и да изврше издано им наређење: да сама даду пут Шћепану из својих општина» То би и било, да Шћепан, по Бубићевим речима, није био у стању да у року три до четири сата има на расположењу 3000 бораца и могућности да уништи противнике. М шта би тим добила Република» Ослабљену одбрану увек угрожене тачке. Уместо тога которски провидур предлагао је Рениеру блажу меру с безопаснијим последицама: било јавио, било тајно уклонити са света двојицу најопаснијих Махињана и најглавнијих Шћепанових помагача, Вука Маркова и брата му — пада буде мирна крајина!

А Шћепан Мали итра игру са Млечићима боље и од митрополита Саве.

Истина, од како су се појавиле галије у Будви Шћепан се више не показује онако јавно нити је са сваким фамилијаран као дотле, Напротив и пред његовом избом и пред кућом страже му страже, и чувају га пажљиво и домаћи и сви суседи. Али ради и кришом и јавно; на млетачкој територији прво, с Црногорцима друго.

На млетачкој територији шапат му носа име све даље, дуж обале, откуда му пријатељи шаљу грб и жезал. На грбу је црн орао, у десној му

страни жезао с круном, а изнад обојега гола сабља.