Покрет

272

покрет

у истом бачком селу, догодило ово што му се догодило данас, да ли би икоме у Берлину пало на памет да ради тога протестује код покојног Тисер По маџарском схватању, Немци у Маџарској уопште нису Немци, него Маџари немачког језика, и зато они не могу имати никакву другу политику него маџарску, и никакве засебне, немачке политичке организације. С тим маџарским схватањем Немци су се били помирили. Они су, у истини, деценијама били политички Маџари. Ослобођење Војводине донело је слободу и тим политичким Маџарима, и сад се, под заштитом слободе коју им је донела и дала ова држава, они враћају својој немачкој народности. Ако, дакле, данас у Војводини има Немаца спасених од маџаризације, то је заслуга ове државе. Наравно, нико зато не тражи неко нарочито признање од стране Немаца, али што се не може ни од њих не тражити то је: да буду исправни грађани, одани овој земљи која храни и њих као и другу децу своју. Поступци, као што је испад немачког посланика, ремете и ометају ту оданост. Према томе, отешчавају живот нашим суграђанима немачке народности. Јер, јасно је, да они могу остати и опстати у овој земљи само ако живе у хармонији с нашим елементом. Претенсије, као што су ове које показује Г. Олсхаузен, руше ту хармонију. И зато би наши Немци, у свом властитом интересу, требали да докажу апсурдност тих претенсија.

У овом кратком времену од 1919. до данас, наш народ је, више него и један други из некадашњег савезничког фронта, дао доказа да, према Немачкој, жели да преда забораву тешке успомене из недавне прошлости. А то тек не може бити довољан разлог да представник Немачке баш према том народу узима став који не може поднети ни једна држава која респектује себе!

Кад су горњи редови били већ одштампани дошло је ово саопштење нашег Пресбироа (Оделење за Штампу Мин. Иностраних Дела): „Немачки посланик Г. Олсхаузен изјавио је шефу Оделења за Штампу Министарства Иностраних Дела да је и његово одсуство са Универзитета и његово интересовање за случај Г. Крафта рђаво протумачено у нашој јавности. Он ни једног тренутка није имао намеру да се меша у наше унутрашње ствари, његова посета Г. Министру Иностраних Дела била је чисто хуманитарне природе. — Према обавештењима из овдашњих политичких кругова, Г. немачки посланик је у својим односима са Министарством Иностраних Дела био увек коректан, није давао повода да се сумња у његове искрене напоре да односи међу нашим државама буду што бољи“.

После оваквог објашњења Г. Олсхаузенова корака немамо шта да додамо нити да одузмемо своме коментару догађаја.

ЕЛЕКТРИЧНА ЦЕНТРАЛА У БИТОЉУ

На крајњој тачки нашега југа, у месту које је видело велике борбе светскога рата, и које и данас још има по својим улицама видне трагове исполинске борбе за ослобођење и уједињење, у славном и јуначком Битољу остварено је крајем прошлог месеца једно велико дело, које бе као културна и

привредна установа првога реда, без које се данас

ни једна велика варош у напредним државама не

може ни замислити, послужити и Битољу и околини за подизање и јачање културе и привреде овога нашег богатог али још неразвијеног краја.

У једној ратној руини, која лежи на најлепшем месту у вароши, баш на самом улазу у варош поред брзог Драгора, са изгледом на Перистер и околину, са чијег се врха и лети и зими виде слојеви снега, подигнута је данас модерна централа, која ће Битољу давати електрично осветлење и енергију за моторну снагу. У некадањој руини, која је данас добила и споља и изнутра сасвим други изглед, тамо где су непријатељи за време ратова судили и осуђивали виђене грађане Битоља због њихове оданости својој домовини, окрећу се данас машине, извори светлости и енергије, симболи културе и напретка.

Дуго је чекао Битољ док се није дошло до овога резултата. Још пре рата се нешто покушавало, а после рата су чињени велики напори и од стране Општине и од стране концесионара да се покуша остварити електрична централа, али су сви покушаји остали без успеха, јер је тешко било створити финансијске могућности за ово предузеће.

И ако је Битољ једно од највећих места у нашој држави и има у својој близини и водене снаге, која се може под извесним околностима

искористити за производњу електричне енергије.

ипак је прошло много година, од како је озбиљније рађено на остварењу циља и изгледало је све до средине прошле године да се до резултата у опште не може доћи. У многим малим местима подигнуте су електричне централе, а после рата уводи се електрично осветлење и по Општинама са 3-4000 становника, само је Битољ са својих 35-40.000 становника, колико данас броји, морао да чека.

Одмах после рата, док још није било новчане кризе, нико није хтео свој капитал да улаже у предузећа, која су служила општим интересима, а која нису била у стању да доносе одмах велики интерес на уложен новац, већ је свако гледао да. пласира свој новац у трговину и у предузећа, која су била у стању да за неколико месеци велики интерес донесу и за кратко време удвоструче капитал.

Битољска Општина је зато прво покушавала сама, да нешто уради, али како наше Општине данас, биле оне богате или не, нису у стању част изузецима, као што је Неготин, Зајечар и можда још која Општина у Србији, где су на челу. енергични људи — да саме створе средства за овакве послове, то је и овај покушај пропао и онда је председник Општине Битољске Г. Драгић Пауновић покушао да на рачун репарација оствари централу, али је одзив за стварање акционарског друштва са пресудама ратне штете био незнатан и кад је се 1992, год. и ово показало као немогуће, дала је Општина почетком 19928. год. Битољском грађанину Г. Бундалевићу концесију за подизање електричне централе.

Општана је, као што смо из Битоља обавештени, прибавила и одобрење од Државе за искоришћење водене снаге реке Драгора, али је било немогуће услед новчане кризе, а и услед неповерења самих Битољаца, створити друштво са по

требним капиталом за овакав посао. Битољци су

дуго година слушали, да ће се подићи електрична централа, али кад су видели да пролазе године, а да се ништа не остварује, постали су неповерљиви

и цела 1923. година и прва половина 1924. године