Покрет

ГОДИНА ДРУГА БРОЈ 48.—46.

ПОоКРСТ

21. ФЕБРУАРА, 1925. Г. БЕОГРАД

ХРВАТИ И МАКЕДОНИЈА

Извесни наши политички људи и њихова штампа изражавају чудне мисли и појмове о Јужној Србији, или како је они називају — Македонији (изузетно ћемо је у овом чланку, да тачније означимо њихове концепције, и ми тако називати). Тешко је веровати да су ти изражаји у свим случајевима плод мирног и сређеног размишљања (то би била необично лоша оцена вредности политичког расуђивања њихових аутора, а чини се да има и тога), пре ће то бити код једног дела само нагли изливи часовитих узбуђења, пркоса и ината, а код других је заиста прави израз њихова политичког веровања. А све то скупа може имати рђавих последица за цео народ. Који народ 2 Ето, ти исти политички људи, њихови следбеници и цела њихова штампа једне године пуне уши себи и целом свету о народном јединству Срба и Хрвата, док друге године вехементно доказују како су Срби и Хрвати два посве различита народа, с посебном културом, хисторијом, чак и с различним језицима и с опречним интересима.

И ако је досадно већ говорити о народном јединству Србохрвата, ипак се наша домаћа политика још увек врти око те кардиналне тачке. Вође Југо: словенског Одбора коме су за време рата била пуна уста (да ли и срце») тога јединства, и други многи матадори хрватске политичке арене, помогоше да се ова држава заснује на тој бази. А сад сами не признају ту базу. Кад је кућа саграђена хоће да мењају темеље. Но зато треба кућу срушити и градити другу или друге. Какве и каког

У том свом деструктивном расположењу неки развикани вође „засебног хрватског народа“ траже слабе стране државне зграде, те им се чини да су једву открили у Јужној Србији — Македонији, у Т. зв. македонском питању. Њихова је девиза: све што је на штету Срба на корист је Хрвата, колико је Срба мање толико су Хрвати јачи, ко је непријетељ Срба савезник је Хрвата. Јер се хрватска др. жавна мисоа не може остварити упоредо са српском ни са српскохрватском (југословенском), оне једна другу искључују.

Није било кобније ни штетније идеје по цео наш народ од идеје засебне хрватске државе, од идеологије хрватског „државног права“. Илирски покрети Штросмајерова мисао базирале су на идеји народ: ности, расе и језика, везујући се за широко Словенство. Тек доласком најкобнијег политичког ч0века за Хрвате, загриженог догматичара Антуна Старчевића, с литергрно-наивним фантастом Кватерником, уз цинизам бечког агента Јозефа Франка, бачена је у политички незрели заробљени народ идеја хрватске државе — против Срба, а границе те фантастичне државе иду на истоку и на југу тачно до граница Аустро-Угарске, ни корака даље ни корака натраг („у оквиру монархије и под жезлом прејасне Хабзбуршке династаје“)! Та је основно погрешна идеја крива свој стерилности хрватске политике последњих деценија. У њој су заспитани и још у њој живе данашњи вође засебног хрватског на-

рода и његовог „миротворног човечанског неутралног републиканства“. И кад су проповедали „слогу“ Срба и Хрвата нису били искрени, лагали су. По томе је разумљива аустријанштина и хабзбурговштина извесних политичких људи у Хрватској, нарочито Стјепана Радића, и његово хватање веза са свим противницима Срба (напосе с Маџарима и с македонствујушчима). Тако је разумљива изрека коју је, како сам чуо, казао један од главних људи Хрватске Заједнице још 1912. после кумановске битке: „На Куманову су потучени Хрвати“. Логично је по њихову схватању да су такви Хрвати од Антуна Старчевића до данас бежали од Словенства, да су за време руско-јапанског рата свим срцем желели победу Јапанцима, 1912. Турцима, 1913. Бугарима, у светском рату Аустрији и Немачој (Радић и франковци). Посве је разумљив и њихов данашњи рад.

Све што је на штету Срба на корист је Хрвата, тако они верују. Зато ако Бугари узму Македонију, Арнаути Стару Србију, Маџари Војводину, ако се опет одвоји Црна Гора, све је то корисно за Хрвате, јер ће бити јачи према ослабљеним Србима. Нарочито би Македонију лака срца препустили Бугарима. Мисле: и Бугари су словенски народ па је за Словенство свеједно је ли Македонија српска или бугарска а за нас је Хрвате боље ако је бугарска. Па Бугари су Југословени. (Појам Југословенства има у нас више значења. Једни га узимају као национално име за јединствени народ Србохрвата — Словенаца, други га разумеју географски, трећи федералистички за четири одвојена народа: Словенце, Хрвате, Србе и Бугаре. Предратна наша националистичка омладина, чијем је покрету припадао и писац овог чланка. започела је свој револуционарни покрет наглашавањем српскохрватског унитаризма а протежући своју идеологију и на Словенце узела је југословенско име као скраћени назив и синоним за Србохрвате- Словенце, ала самоу унутаристичком националном (не географском) смислу. Бугаре није сматрала Југословенима. Бугари су (у колико се они уопште признавају Словенима) јужни (или тачније источни) Словени а нису Југословени). Хрватским федералистима и конфедералистима Бугари су ближи од Срба, они су им савезници против Срба. Јер тобоже постоји опасност да Срби не „прогутају“ Хрвате, те да нестане сваке разлике између Срба и Хрвата. А онда је — страшно! пропала хрватска политичка и национална „индивидуалност“, идеја посебне хрватске државе („тисућгодишња“ — не сме се рећи хиљалугодишња!) за увек је покопана. Стога треба подржавати све што раздваја Хрвате од Срба. Познати атеисти одушевљавају се за католичке црквене лараде, језик и правопис нагрђују се само да буду различити од „српскога језика“ (види Радићев „Слободни Дом“), отуд и лажно републиканство, итд. Словенци су не: поуздани и слаби савезници против Срба, а уз то имају и неких неизравнаних рачуна с Хрватима, зато