Покрет

288

покрЕТ

треба позвати у помоћ Бугаре. Срби притиснути између Хрвата и Бугара повући бе се преко Саве

и Дрине, а бивша граница Аустрије према Србији

постаће граница Хрватске. Бугари ће узети Македонију, док ће Хрвати несметано „похрватити“ све „хрватске Србе“ (тачније франковачко-радићевским жаргоном: „Влахе“) у Босни, Хрватској и Далмацији.

Настаће присилна конфедерација јужних Словена (од Словеније, Хрватске, Србије — од које треба одвојити још и Црну Гору — и Бугарске). То је магловити идеал сепаратистичко-радићевског менталитета после рата, у колико се може наслутити из свих збрканих и мутних енуцијација. (У новије време Радић већ не говори о балканској, ни о подунавско-балканској федерацији, као пре, већ о некој јадранско-подунавској конфедерацији, у којој, чини се, не би учествовао централни Балкан, већ Албанија, (Црна Гора»), Хрватска, Аустрија и Маџарска. Дакле обновљена Аустрија са њеним албанским плановима).

Да размотримо цео проблем.

Питање политичког уједињења свих балканских Словена није само ствар њихова, већ и европска, која осетно задире у интересе и планове разних ближих и далеких, малих и великих сила. За стварање Југославије, повољним свршетком светског рата, ми смо платили скупу контрибуцију Италији са преко 600.000 наших саплеменика и врло важним деловима наше територије. Евентуално даљње повећање наше државе добровољним приступањем Бугарске, изазвало би сигурне заплете са свима суседима а можда и с којом од већих сила. Апстрахујемо овде да ни унутарњи проблеми данашње државе не допуштају нашој генерацији ни да мисли о таквом потхвату, који би у осталом био данас штетан и апсурдан. То би само унело нове немире, заоштрило све тешкоће садашњих проблема и посвема расклимало кохезију државног организма. Дакле, остварење по: литичког уједињења с Бугарима уз пристанак и Срба и Хрвата и Бугара било би врло тешко сада спровести. То је још музика будућности, Провађање пак конфедерације с Бугарском против воље Србаи уз одцепљење Македоније није могуће ни замислити без тешких грађанских ратова и међународних заплетаја, а ко може гарантовати при томе за наше границе на периферијиг Јасно је да би ту страдали баш највише Хрвати и Словенци. Остаје да се замисли: ослабљење Срба без конфедерације с Бугарском, одузимање Македоније од Краљевине СХС на корист Бугарске, или за аутономну Македонију. То може бити опет само последица неког по нас несрећног рата или распада државе због унутрашњих трзавица, или притиска више великих сила на ка: квом поновном конгресу где би се из основа мењала карта Европе. А јесу ли сигурни наши „пораженци“ (по узору руских револуционара „пораженаца“, који су у свакој штети и поразу руске државе видели корист за руски народ. Али је хисторија доказала противно, и сад се сами „пораженци“ муче да опет врате држави изгубљену Бесарабију, балтичке крајеве и т. д.) да би поражена држава изгубила само Македонију, а не и Далмацију с отоцима, Штајерску, Међумурје, Војводину и т. д.» Па зар је онда то решење проблема јужних Словена»

Јест, постоји проблем уједињења свих јужних Словена. О томе је у наше доба мислио и сањао и један велики народни трибун, који се је уз тај атри-

буг могао похвалити бистрином и јунаштвом, Стамболијски. Али ко ћето провести Словенци не могу, „чисти Хрвати“ тако исто, неће моћи ни „велики Срби“, а још мање Бугари. Све кад не би било никаквих спољних и унутарњих запрека, о којима је напред говорено. Бугари се нису нигда ни заносили мишљу да они уједине балканске Словене (Стамболијски је у својим плановима дао водећу улогу Србима). Бугарски национални шовинисти теже одавно само за сан-стефанском (и још већом) Великом Бугарском. Они су фанатично прихватили Кобургов план о бугарској хегемонији на Балкану, па премда тој ориентацији имају. да захвале све своје тешке дипломатске и војничке поразе од 1913. до 1919. ипак ни данас не напуштају те планове. Царска Русија која је сама смерала према Цариграду упутила је Бугаре на Македонију да их одврати од Тракије. Она им је поставила за главни град Софију место Трнова, како су Бугари хтели. Русија је гурала Бугаре на запад према Македонији и Солуну да не мисле на Цариград, те да уједно

Аустрији у смеру на Солун постави дуплу бари-

_јеру — Србију и Бугарску. Кобург је прихватио

план о имеријалистичкој Бугарској на Балкану. Али се тај план о завојевању Балкана од стране најмањег балканског народа после Арбанаса није могао извести у знаку Словенства. Кобург-Немац није ни могао имати осећаја за Словенство, а за-

несеној мегаломанијом бугарској интелигенцији по-_ стала је индиферентна судбина других балканских Словена и Словенства уопште. Маџари и Немци требали су помоћи Бугарима: Аустрија је 1908. у договору с Бугарском прогласила анексију Босне и Херцеговине, док је Бугарска истовремено отказала вазалство Турској и прогласила се краљевином. После пораза Турске, Бугари су 1913. покушали да споразумно с Аустријом истисву Србе из Македоније. Нису се жацали да у светском рату дигну руку на Русију која је Бугарску створила, јер им се учинила јединствена прилика да остваре своје највеће планове. Да узму целу источну половину северне Србије од Дунава на ниже све што је источно од Мораве, затим целу Стару и Јужну Србију (Македонију). Још су сновали: од Турске узети Једрене, и Тракију, од Румуније су били узели Добруџу од Грчке су желели Солун, Водену, и Костур па да преко— Охрида пресеку Албанију и избију на Валону, Велика Бугарска на четири мора: Мраморном, Црном, Белом (Јегејском), и Сињем (Јадранском) мору. Македонија би била најшира база те Велике Бугарске, а Солун главна лука. За судбину осталих јужних Словена Бугаре није брига, њима је свеједно што ће Аустрија (Немци и Маџари) учинити с другом половином Србије, ао Хр: ватима и Словенцима уопште не мисле. Бугари знају да они нису довољно велики ни јаки да прогутају ни све Србе у Србији а камо ли и све остале јужне Словене, зато њих радо остављају под власт Несловена. Бугарској неконвенира слободна већа Србија ни Хрватска са Словенијом, а још мање Југославија, јер би та могла да кадгод од њих потражи рачун. Зато нас они, како видесмо у светском рату, предају у робовање Немаца и Маџара, с којима се у Будимпешти братиме као са сродницима туранске расе. За Велику Бугарску која има свој центар у Софији (или у Македонији) Хрвати и Словенци су одвећ далеко, она нема интереса за њих, или боље