Покрет

300

покРЕТ

Грка, каже да је Цариградска Патријаршија једна — турска институција. (Ово тврђење је пренеразило лондонски „Тштез“, који налази да је оно неосновано, апсолутно неосновано. Патријархат је, по мишљењу лондонског листа, исто толико мало турска институција, колико је и Папство италијанска. Да ли је тако» Истина је да Папство није италијанска институција. Основ његовој темпоралној моћи дали су германски владари, не Италија. Али оно је иу том је његов ауторитет, знало свладати и те владаре, и не један од њих клечао је пред Наследником Светог Петра. Ти Наследници Светог Петра имали су амбицију да у последњој инстанцији решавају све спорове на земљи, и да сви крштени слушају њихову заповедничку реч: „Тако хоћу, тако запо: ведам“. И успели су да заповедају, и знали су заповедати вековима. Вековима је Италија живела од њих, не они од Италије. За католички свет, што значи за западну и северну Европу, Света Столица је кроз столећа, као и Еванђеље, била оркан или лука мира: она је двеста година кретала народе на по мишљењу швапског песника — „највеће будалаштине у историји“, на Крсташке ратове; она је, с друге стране, у доба општег расула и хаоса пред стављала центар прибирања и консолидованости. Али никада није постала, или бар није остала, једно бедно, мртво надлештво. Међу Папама било је свакојаких, али било је Хонорија, Гргура, Игнација, Инокентија који су својим генијем и пожарем своје душе успевали да даду светлости и угашеним звездама и лоптама од блата.

Шта је, према тој римској Светој Столици, Цариградска Патријаршија. Њени Патријарси» Па то су, и у своје златно доба, били само министри једне пропаличке државе. Са пропашћу Византијске државе пропала је и Патријаршија. А васкрснуо ју је крвави и змијски паметни Фати-султан Мухамед Освајач: Зашто Зато да у њој добије оно_што су имали и византијски Василеуси: један згодан орган администрације. И Патријаршија је примила ту мисију, и Васељенски Патријарси су постали министри цара агаренског, — министри турске цивилне полиције који ће се бринути да се лакше влада душама поробљених хришћанских рајетина. То су били

од доласка Турака, до момента њиховог повратка из Азије 1922, године. Зар онда Кемалова Влада није у праву, кад Патријаршију назива „турском институцијом“ >» ИМ зар та турска институција којоје оснивач Мухамед Освајач, да буде неки источј ник моралне снаге са ауторитетом — како рече Кентерберијски Архиепископ у недавној интерпела: цији у енглеској Кући Лордова — који далеко пре: лази границе државе на чијој територији се налази '! Не знамо, где су те душе које над собом осећају овај ауторитет. У нашем народу нису; код Бугара, који су протеривање Патријарха примили са злурадошћу, такође не; код Румуна, где су фанаркоти оставили врлогрђаве успомене, још мање. Остају од православних још Руси и руске избеглице, Избегли руски митрополити и владике морали су бежати из Цариграда, јер је то изискивала политика Патријаршије, која је, као што је речено, тражила зближење са бољшевицима. Према томе, избегле православне руске душе не могу имати особито високо ми. шљење о моралној снази коју репрезентује Фанар. А још мање могу оне побожне душе које осташе у светој Русији, гледајући како се представник Цариградског Патријарха врзма око бољшевичких диктатора у исто време док је глава руске цркве лежала у тамници, изложена тортури тих истих диктатора. Никаква, дакле, морална сила Православља, него један рудименат старе турске администрације: то је Цариградска Патријаршија. Сада су се Турци решили да тај рудименат одстрне. Из којих побуда они то чине, то нам је ирлевантно. Није ирелевантно. за Грке. И зато је разумљиво што они дигоше толику галаму поводом протеривања Патријарха. Могућно је да интереси наше земље изи. скују да у спору између Грчке и Турске који је овим поводом настао будемо на страни Грка. О тим интересима, овом приликом, нећемо говорити. Али Грци треба да знају, да им ту подршку дајемо под диктатом тих својих интереса, а не под диктатом некаквог моралног ауторитета који, тобож, код нашег православног народа; има! Цариградски Па-

тријарх, Р. Н,

ЈЕДНА ПОТРЕБНА ОРИЈЕНТАЦИЈА У НАШОЈ СТАРОЈ | УМЕТНОСТИ "

Мада релативно оригинална, уметност српскога Средњег Века остаје у главноме у оквиру византијске уметности. „Византијска“ значи уметност престонице — Византиона, целокупне њине провинције и свих покрајина које су развиле свој живот под домаком њене цивилизације. Дакле поред уметности самога Цариграда, још и уметност најближега Ориента, т. ј. Мале Азије, Палестине и Александрије (где су управо и жиже целе уметности), затим Бугарске, Србије, Грчке, Румуније, па чаки Русије. Међу остатцима које пред собом данас имамо и по којима највише можемо о целој тој уметности и говорити, имамо најпотпуније заступљено сликарство и архитектуру: зато се на овим гранама и задржавамо.

Кле ЗУ сликарству је питање утицаја појединих по-

крајина византијске уметности једне на другу и њиховога угицаја на иностранство и обратно (нас ово интересује због нашега сликарства) доста деликатно, и данас се три човека који су се највише тиме бавили — Кондаков, Стжиговски и Мије мало у чему слажу. Иконографија византијска од прапочетка иде двема традицијама: Цариград хеленистичком (идеалистичком) — Ориент својом (ви-

_ ше реалистичком). Утицај је Ориента на саму пре-

стоницу био тако јак, да се о некоме контра-дејству Цариграда једва да и говорити. Затим, када се каже да је свеколика уметност Европе под упливом византијске готово све до Ренесанса, то се мисли поглавито на Ориент. Најзад, ако се прима тај утицај византијске уметности на отонску, каролин-

шку и српску преренесансу, — не може се никако