Покрет

покрер 26

наше лијепе Југославије, у којој може да н по таленту њених синова и по прородном богатству и на умјетничком пољу дође до праве ренесансе.

Има људи који сумњају у то слушајући неповољне гласове о политичким триликама у нашој земљи. Ну ја ипак вјерујем у наш препород. Ја нисам дипломата да уљепшшавам «и да омаловажавам наше тешкоће. Оно што-ви чујете да код нас раде неки политичари није утјешно. И мени је, као хрватском сељаку, неугодно око срца кад чујем да хрватским сељацима — а тих је преко трећине у нашој држави није слободно да код будућих избора слободно гласају по својој жељи. Али ја вјерујем да су то моментани послијератни експерименти од којих трпе и друте земље. Ја. вјерујем н знам да хрватски сељак није бољшевик ни да воли своју отаџбину као и његов брат, српски сељак, и за то ја вјерујем и у трајан опстанак и лијепу будућност Југославије. Оно што је Бог ујединио у дуду и правди (у заједницу, не могу да "разједине с хрђави духови ин безакоње. Наше лпучанство је у 90 постотака сељачко н све је расположено за мир, ред н рад у својој кући и трема својим сусједима.“ Да је проценат сељака у нашој земљи велик и да код нас има сељака н међу несељацима то је шестина одвећ ноторна (и за стран овет па и за саме Американце. Но у оскудици друте теме и о њој се може говорити са странцима. Да су наши сељаци расположени за „мир, ред и рад, у својој кући ин према својим суседима“ то, такође, није никакво 0ткриће ни за кога ко има макар најблеђу представу свечовечанског сељачког менталитета. Мања је истина да хрватски сељаци неће моћи слободно гласати у изборима посланика за Народну Скупштину који су већ извршени са данас познатим резултатима. То је у ствари једна велика неистина. Изговорена пред странцима у облику оптужбе против Владе своје земље и са карактером апела на странце за ннтервенцију у нашим унутрашњим питањима, та неистина одскаче још лрастичније и — ружније. Шта је Мештровићу требало да је изговориг

Прођи се Ти политике, Велики Мајсторе, и задржи се у Твоме Царству где си моћан н утицајан. Да зидаш у њему храмове и споменике достојне имена које с чашћу носиш те тиме ислуниш жеље и наде Твојих сународника који цене уметност високо нанад политичке свакодневице...

У вези предњег говора Г. Мештровића на банкету „Америжаноко-Јутословенског Друштва“, загребачка „Нова Европа“ (број од 21. фебруара т. г.) доноси ову белешку једног свота сарадника на Оплита:

„Дотустите, драги уредниче, да Вас упозорим на чињеницу која је Г. Мештровићу зацело бнла пог-

ната, те која га је можда и потакла да лодирне у

своме отпоздраву и „политичке жице које иначе

своје резервисане за наше режимлије и њихове при-

решке. Пише ми, наиме, пријатељ из Сједињених Др-

жава, како наша влада тешко штети наш народ у Америци троглашујући присташе Х. Р. 0. С.-е бољшевицима, јер амерички послодавци схватају то

веома озбиљно, те отпуштају наше раднике као

њима толико зазорне „Кеа“ („Црвене“). Тако што

није чинила ни Аустрија противу својих поданика,

па је ето Мештровић зацело хтео да помогне тим на-

шим јадницима у туђини, ш да их одбрани од вла-

стите им народне владе. Можда ће Косовски Храм,

услед тога, бити гурнут још мало дубље у подрум,

али ће уметникова реч ублажити срџбу мнотих „понижених и увређених , чији су апостоли и симболи

досад вазда надживели силу и видели њену пропаст“.

· Ово куриозно објашњење Г. Мештровићевих изјава 0 хрватских сељацима, о повреди њихових грађанских права, о њиховој мирољубивости и т. д., представља један нов доказ анархичних нагона једног дела наше интелигенције, а у исто време и једно сасвим свеже оправдање изузетних закона код нас. Допуштати Стјепану Радићу да ради што му падне на памет, не осудити га због његових веза са најразорнијим људским бићима која се јавише у Историји после првих Хришћана, и не само (не осудити га (него се збити око њега као што се збијају овце кад осете прилажење вукова, а све штете које настају од таквог рада приписати некаквој Молоховекоканибалско-варварско-балканско-беотрадској _ Влади, „режим лијама и њиховим прирепцима"“, — то могу само људи перверзно настројени. То могу чинити само они који су одсудно противни сваком политичком моралу, који мрзе сваки соци-

јални поредак (т које вређа свака (реч о ма каквој правној концепцији. То могу чинити само изданци свих наших јеретика од богумила до адвентиста, представници оних наших „флотантних маса“ (у националном смислу речи) које шроведоше скоро хиљаду и по година на Балканском Полуострву не стекавши за то време ни национално име (задовољивши се тиме да се називају разним надимцима), које не створише чисту представу о томе којим језиком говоре, којој нацији треба да се придруже, каквим циљевима теже, каквим смислом живе: које не уђоше у историју него бише утеране у Њу као што се утерује стадо у торину. Они се данас ево већ и гласно жале што је нестало Аустрије (жадећи се до сад због тота само у себи, у својим мислима и тред себи сличнима) јер је та нестала Аустрија у последњим годинама, свога, живота Велике Силе трпела и чак подржавала анархизам својих многобројних маса неспособна будући ода га сама евлада ин треваривши се у рачуну да ће јој толераншија, чак и користити. (Она јој користи, покојној, у толико што јој, ево, они у чијој успомени остаде рата читају свечана подушја.!)

Не, голупчићи, не смета овој земљи крутост владајућих политичких концепција. У свима политичким системима, од најукоченијег централизма до чисте федерације и још више до пуне, апсолутне, државне самосталности, ви бисте нашли (иавор незадовољства (јер сте ви тешки самима себи. Нама сметају некоји наши ограничени политички (дтритенри јер су неспособни да триведу у дело који било политички систем (од оних које би Срби могли примити), који су нејаки да свладају тешкоће инсталације мотора потребних овој земљи за употребу њених огромних снага, а недовољно поштени да се уклоне с диригентеких положаја после бедне тропасти на шест година понављаним испитима, — и сметате нам ви јер абог вас не могу добри грађани ове земље да већ данас приступе послу око диригентоних смена потребних Др жави и нацији... Не могу јер вас има још увек одвећ много па су неради да приликом смене смање с тако високом цифром становништво ове земље...

У „Нашим Мукама, збирци персифлажа и карикатура објављеној 1923. год. о годишњици данас непостојећег „Новог Листа, могу се наћи ови редови :

„Књижевник чију је збирку добрих прича „Под старим крововима“ излала Орпска Књижевна Задруга, аутор романа „За материнску реч“ и многих већих и мањих (неуспелих литератних покушаја, Господин Љуба Бабић-Ђалски решио се да заврши своју литерарну каријеру беднтје него што је ико мотаб третпоставити. У божићњем додатку загребачког „Обзора“ (од 1922. год.) штампана је (под насловом Црне Авети) једна сенилна мука Господина ЈБубе Бабића племешитотг Ђалеког, смишљена, по свој прилици, у тренутцима, рђавог функшионисања нижих Г. Бабићевих органа. Та приповетка, то је... више једна срамотска радња него ли литерарна беда.

Случај приказан у њој дешава се ноћу, у возу, на путу између Беопрада ш Загреба. У купеу који се описује, збубано народно јединство: неки Словенци, тлушпи, неваљали, тврдице и покварени, живе од рачуна и с рачуном; Срби, безобразни, дивљи, циница, пеују и пљују по патосу, варвари: и један Хрват који према својим сатутницима стоји као отприлике Председник Француске Академије према неугледнијим Патуатшима. „И људи из Крањске, вели Г. Ђалекш, и младићи из Беопрада брао су запали у живахан разговор, не међусобни 'разтовор већ свака група за себе. На Бановића (то је тај Хрват, Бранимир Бановић, то јест човек који заступа и брани Бановину, тојест Хрватеку!) нису се ништа освртали, јер су га држали странцем и били увјерени да их не разумије. Ваљда их до тога закључка завео њетов отмени изглед и бритжња вањштина а свакако и његово причувано држање". .

И онда тај Бановић слуша шта говоре његови сапутници, ћути ин пати. А они не да говоре него просто лају, чепају га, капљу свећом по његовом кашуту, мувају га лактовима, исповедају један другом учињена с неваљалства своја и туђа, 6 зоје планове, укратко: откривају сву своју шиску, ниску душу. И тако целу ноћ. Тек птред зору заспаше сапутници Бранимира Бановића. Тада опет настаде једно страховито ркање а беше и музичке активности са стражње