Покрет

348 покрет

залутале овце што куњају у бесплодну песку док не угину. Посве су наличиле Партенону, само им је недостојала височ Акрополе с голим брдима унаоколо, пустим као да хоће све земаљско да затоме

ДУШАН КОКОТОВАЋ:

и ућуткају у човеку, па му уздигну машту на својим тврдим, мраморним масивима у више регије духа, у срелини чијој се кочи и уздиже Акропола: тврдиња што је бранила. храм што је надахњивао и збориште које је израђивало и остваравало илеал целе нације „калос кагатос“-а, складна а честита Атињанина. у

Посве је други круг идеја које буде готски храмови. Мени, путнику с Истока, сметало је највише што нема испред њих слободна простора да им уметност делује на душу из потребне перспективе. Мотрећи им торњеве, што су из мора кровова, кућа и кућица полетили небу као стреле оштре а вештачки изрезане, тек касније сам појмио очај духа, који кх је у тешкој беди зачео па се окупио око њих, као још јединог чувара људске наде у бољи свет; приближио им се колико је само могао ближе и кад им је бедом измучен, пун презира над ништавилом овог света, притицао за помоћ, морао је контраст између стана човекова и пребивалишта Бога бити нагао, потресан и од сил. ног контраста: као мађијом неком пренесен морао је човек из загушљиве, уске улице, пун још њене тескобе, да слободно ни не одахне, стати пред портале, чудо руку људских, да кроз њих уђе у мрачни, високи, неумитни храм и пода се чуду божјем.

У архитектури мора, дакле, околина да је прожета истом мишљу с грађевином и да је њезин достојан приступ. МИ драма тражи тако свој увод;

карактеристичан по развој радње те већ својом ин-

ХВАР, ГРАД СПАЊУОЛО тонацијом да обележи у што ће нас драма увести. Прве речи, прве појаве, док није почела права радња, припрема су нашег духа на оно што долази, између редака, који се читају, позорн ца ће већ дати да зачујемо онај поточић, што изнад или испод наше свести почиње да ромоњи и који ће убрзо вабујати у реку, која ће нас захватити својом стру-

јом и понети у свој увир, у бескрајност светског

мора што све у се гута. Већ у тим првим поја-

вама морамо да наслутимо драмски осећај основне

оне замисли, и осетимо страву његова разоткривања, мистични онај страх и кроз њега бојазан за носиоца његова и главног јунака драме „форбос кел 67.206“ старих Јелина тих у драми недостижних мајстора.

Једна је примедба овде нужна : говорећи о околици грађевине ињену прилазу није нам се јављало у свести ништа ограничено; драми је напротив при“ ступ одмерен, кратак, као што је у драми и иначе све израчунато и скројено да хармонично делује у

свом тоталитету. Ивтродукција у драми је ограничена на најмање и најуже, али зато се да појачати суватањем и што јаснијим оцртавањем централне своје теме; да увод у драму делује мора драматичар да је јак у постављању драмског проблема. Од

доброг се глумца тражи да сажме своју ролу, да

је носи у себи као да је стиснуо у шаци, тако мо-

ој