Покрет

покрет

радо једну ревизију уговора о миру у корист Немачке, и на истоку, а вероватно и на југу. Не, разуме се, из неке болећивости према Немцима, јер тај елеменат никад не улази у енглеску политику, него из неких рачуна које је такође тешко помирити с логиком. Енглеска је, на име, у некадашњој Немачкој имала не само најопаснијег конкурента, него и нгјбољег купца, али са пропашћу конкурента, пропао је, наравно, и купац. Сад би енглеска политика требала ту неизбежност некако да коригује: да купац васкрсне и да напредује, јер то би донело просперитет енглеској трговини. Отуда оне чудне теорије о релативној важности уговора о миру које се јављају у енглеској штампи. По тим теоријама, уговори су одговарали циљу ваљда само у моменту кад су донесени. Многе одредбе тих уговора, по том енглеском схватању, треба сматрати само као казву Немачкој, али казну којаје умесна била у даним приликама, но која постаје апсурдна ако остане перманентна. Разуме се, кад би се та теза примила, од уговора би остало врло мало, — сем онога што би Енглези прогласили за вечно и непроменљиво. То вечно и непроменљиво, — то је зтаи5 дџа на Западу. По старој својој пракси, да увек оном што јој самој треба, даде изглед велакодушног дара другоме, Енглеска је и овога пута свом старању за зја5 адио на западу Европе дала један нарочити карактер: оно треба да се схвати као савезничка гарантија за безбедност Француске и Белгије. Наравно, овако обезбеђена, Француска више не треба да стрепи од Немачке. Према томе, може да се, као и Енглеска, дезинтересује за судбину Пољске, Чехословачке, Аустрије и т. д. Јер ти јој савезници нису више потребни. Шта ће јој Пољска, кад јој неповредивост немачке границе гарантује Британска империја» А да та гарантија не буде као нека стална претња Немачкој, — јер то британска јавност не воли — она ће уједно бити и залог измирења с Немачком : зја|ш5 дио ће гарантовати сви заинтересовани: Енглеска, Белгија, Француска, Немачка, Италија. То је план који је, у ембрионалном стању, садржан у т. зв. немачком предлогу, то јест предлогу који јенемачка Влада саопштила Владама некадашњих савезника. Чамберлен је овај немачки предлог — за који се држи, јамачно не сасвим без основа, да је сугерисан из Лондона — прогласио „искреним и поштеним покушајем“ који навешта „зору бољих дана“. Али у Паризу су са највећом скепсом примили тога весника бољих дана. Сасвим природно. Јер шта Француској доноси тај „искрени и поштени покушај«“ Немачке» 5Е4ш5 дио јој гарантује већ уговор о миру који је примила и Немачка. И тај уговор, ако се одржи у важности, ставља Немачку у немогућност да поремети з[аш5 дио на штету Француске. Ако, дакле, сада Немачка, једним засебним споразумом и уговором, Француској призна_оно што јој је признала већ 1919. год. — неће то бити никаква стварна добит. Али, одговара се са енглеске стране, огромна ће бити морална добит. Јер 1919. године Немачка је примила нову фравцуску границу и пристала на демилитаризацију рајнске зоне само зато што је морала, а сад ће свечано изјавити да све то прима од своје воље. Ето, то би имала бити добит за Француску: један немачки потнис одменио би други. И зато да Французи- жртвују Пољску и Чешку и да, можда, пристану на сједањење Аустрије «с Немачкомг Разуме се, нико од њих то директно не

361

захтева. Немачки предлог има чак и један део који привидно води рачуна о обзирима и обвезама Француске према њеним савезницима на Истоку иу Средњој Европи. Немачка влада се обвезуја да неће насилним путем решавати спорове ни са овим државама; она је спремна да те спорове изнесе на арбитражу, али не може се одрећи права да се, кад постане члан Лиге Народа, користи 19, чл. Пакта, који гласи: „Скупштина (Лиге) може, с времена на време, позвати Чланове Друштва да поново проуче оне уговоре који су постали неприменљиви, као и оне међународне ситуације чије би одржање могло довести у опасност светски мир“.

Није тешко уочити да нека „међународна ситуација“ доводи у опасност светски мир, ако се то жели, па је више него вероватно да ће Немци одмах пронаћи, да таква опасност прети од Пољске Шлезије или Коридора који Пољску везује с морем. Укратко, Немачка ставља у изглед да ће тражити ревизију уговора мирним путем. Уз ту цену би Француска могла добити добровољно пристајање Немачке на зтајиз дио на Западу. Сувише висока цена! Мораће Немци бити јевтинији, ако уопште од читаве ове работе ишта конкретно треба да изгђе. У начелу, француска Влада није одбила немачки предлог, али га је обмотала толиком мрежом ограда да данас виси као мува у паучини. Пре свега, од Немачке се тражи да постане члан Друштва Народа и да прими, без резерве, све обвезе које имају и остали чланови. Овај захтев је разумљив, јер је прошле године Немачка поставила некакве услове за свој улазак у Лагу. Нарочито је тражила да буле ослобођена од обвеза које намећу чл. 16. и 17. Пакта, изговарајући се, да ј= разоружана па да с тога те обвезе не може испунити, У истини, оно што би Немачка хтела да избегне то, је ово: чл. 16. Пакта одређује у случају рата међу члановима Лиге, или између две државе од којих је само једна члан Лаге: „Чланови Друштва слажу се... да један другоме пруже узајамну помоћ ради примене економских и финансијских мера које се имају предузети.. Они такође пружају један другом узајамву помоћ да би се одупрли свакој нарочитој мери управљеној против једног од њих од сгране државе која раскине овај Пакт. Онџш предузимају потребне мере да олакшају пролаз кроз своју територију силима сваког оног Члана Друштва, који учествује у каквој заједничкој акцији, којој је циљ да се прибави поштовање обвезама Лруштва“. Дакле, у случају рата између Пољске и бољшевичке Русије, Немачка би, као члан Лиге, морала допустити и олакшавати пролаз француских трупа и провоз ратног материјала преко своје територије. Али она је, колико се зна, споразумом у Рапалу, примила баш противну обвезу. -

Сем овог услова (примање Пакта Друштва Народа, без резерве) француска Влада је упутила савезничким Кабинетима—једну—масу питања која треба да расветлг и прецизују некоје нејасне стране немачког предлога. И сад је. ствар у том стадију: у стадију испитивањања.

Кад би победила политика Француске, ово испитивање и прецизовање би испало на то: да Немачка од своје воље треба да прими згашз дио, свуда, а не само на Рајни, и да и сама постане чувар оних уговора о миру, које је пре шест година примила по невољи. То је, разуме се, искључено. И