Покрет

122 покрет

шлину непосредног посматрача н показују срећу и лепоту мирног живота, Целокупна галерија његових слика могла би се назвати: српски народ у рату н миру.

После рата Миловановић је израдно већи број спомен плоча и споменика које су подигли, нашим јунадима, њихови земљаци Ужичани. Од ових споменика највећи је и најбољ споменик Хаџи Мелентију, у Рачи. -

„А ових неколико редова о сликару Миловановићу доносимо као леп пример схватања свога позива једног човека,

уметничке душе, који је дао народу више но многи и који

је ближи народу но сви друти. В—р. 95.

ДУШАН КОКОТОВИЋ

: У затребачкој (врло хетерогтеној) сликарској колонији Душан Кокотовић не спада директно ни у једну групу. Формално: члан „Пролетњег Салона“, суделује на свим изложбама (удружења, станује у једном од друштвених атељеа. (Фактично: стоји пострашце, ван унутарњег живота и манифестацпоне линије своје сликарске околине, далеко од сваже друштвене репрезентативности. То он не чини прорачунано, то није никаква логична конзеквенција неког засеоно његовог идејног шрограма или свесног сликарског схватања, већ тросто последица његовог друштвеног антиталента и тоталне оскудице друштвене фразе. Зато, у овим данима потпуне дивертентности публике и уметности, кад уметникова друштвена фраза вреди за афирмацију и популарност (у сликарским круговима и у дневној критици) више него ли само сликарско дело, он остајв са својим чистим радом у сенци оних, који имају талента да. фразу, и који је знају пласирати.

У развојној (%) линији нашег сликарства Кокотовић не припада ни „старим реакциснарима“, ув које је још млад и нов излагао тик шред ратом, нити „новим револуционарима“, са којима је излагао после рата. Излажући уз „старе“ у времену, у којем је доминирало импресионистичко уље и дртеж сецесије, он је по модном критерију времена са својим мирнам лримитивистичким радирунтом остао у позадини. Излажући уз „нове“ у времену, у којем доминира, рафивман. боје, чиста динамика и екопресионистички конструктивизам у цртежу, остао је и опет у позадини, јер је његов примитивистички цртеж постао шдејно реалистичан: статика-динамика. Тако се Жокотовић ју загребачком сликарском свету и пред

гурманима, који купују слатке као кравате, налази — ев стварних разлога — константно разврстан у неку нижу категорију, Без стварног _ разлога. Можда само зато јер је после рата револуционарност постала неки интересишан спорт и за гурмане п за револуционаре, јер ни једни ни друга немају спознаје о последњим конзеквенцијама.

Кокотовићеву сликарску физиономију треба посматрати тамо воде је он најјачи: у његовом бакропису. Узевши његов бакрошис као технику неоспорно уметничког изражавања, м узевши та као чисто сликарство без сваке друго тенденције (филозофске, књижевне и т. д.) обим чисто сликарске — могу да се констатују два битна момента: мајсторски (владање материјалом) и уметнички (одуховљење материјала по свом властитом типу). Ђакропис је сликароки потеза чељичном иглом на бакреној плочи. Шотез, не шлоха светлости н сене као у сликарској техници боје. Готово сви наши сликари до Кокотовића уносилису убакрошисигли стране технике: крејоне, оловке, уља и т. д. окотовићев је шотев чист, миран (али никада лежеран) и металан. Тај потез не изазива дојам боје, већ дојам звука, битну карактеристику метала (челична игла, бакрена плоча). ЈБегов потев није никада прекидан детаљем, По овим моментима Кокотовић се манифестује као мајстор чистога бакрошиса. У тим његовим чистим потезима лежи спонтаност његовог цртачког примитивизма (и осећај реа:ности. У потезу нема скокова ни изломљених тенденција. 2 тамо, где се два потеза секу, и тамо је сваки од њих јасно одређен. Кокотовић никада не црта детаљ. Не зато, што га није спознао као стварност н управо реалистички факат у формама материје. (архитектуре, физпономије, грбаве гране

= и т. д.). Не црта га зато, јер се детаљ противи његовој спонтаној потреби чистог потеда и потреби (сликарског захвата тоталности објекта. У његовом случају објекат у сукобу са сликаром није нашшао на рафииман пнтелекта, већ се је формирао на примитивистичкој инетинктној потреби тоталности. Ту је централни смисао Кокотовићевог чистог шотеза.

У овом моменту престаје оцењивање технике и почиње оцењивање уметничких квалитета сликаревог дела. Поменута инстиштктна потреба захватити тоталност објекта — или тачније: објекат у времену = доживљај — дакле доживљаја, показује у Кокотовићевим делима једину исправну уметничку

спознају доживљаја, која, се очитује у формули имтресија = окстресија, п која спознаја у уметничкој интерпретацији резултира закључком статика + динамика, дакле шредиспозидијом за тотално позитивно уметничко дело. У моменту кад та предиспозиција добије по типу уметника његову личну уметничку фразу, дело је довршено. У Кокотовићевом бакрошису, та је шредиспозиција јасна, као што она може бити јасна и „експериментално документована“ само у делима чистог потеза. Инстинктивно подшртавајући ону шредиспозицију Кокотовић још њије (у недостатку свесне спознаје свога рада) дошао до једне пскључиво своје наглашене уметничке фразе. И догађа се, те он данас стоји са својим јаким предиспозицијама у сенци оних који су без основних шредиспозиција, а искључиво само по рафинованој фрази стаљи у очима налпег сликарског света ш његових гурманских сателита на шрва места. И само шо досадашњем одсуству уметничке фразе (у његовом случају и по одсуству друштвене фразе — то је можда још пресудније) наша је дневна критика оспорила Кокотовићу једну вишу, уметничку пнвенцију, судећи (погрешно) наше сликарске појаве искључиво само по фрапантности фразе. (Као М. Крлежа кад изриче судове о архитектури, а вевори само о фасадама, као да фасада (фраза) = архитектура (рационално искоришћавање тростора). И прелазећи игнорантеки преко свих позитивних шредиспозиција (а у нашој уметности не може се ни говорити о било каквим другим резултатима обим о тредиспозицији) налазе уметнички минус искључиво само тадго, где не виде естетског рафинмана, који није у ствари ништа друго, већ једна сасвим барокна компонента. И то су баш они, који су устали на нас против последњег барока у уметности, шротив лар тур лар-а. Тај натлашавани минус код Кокотовића, у овом случају плус, јер га спасава. од барока и оставља му отворену развојну линију, пречи му да не потоне у фрази, која није његова, и која нема ништа заједничког са његовим позитивним предиспозицијама. И у продужењу: омогућује му формирање његове властите фтзиономије. Хоће ли Кокотовић коначно дати у бакрошису (у техници, у којој је потпуни мајстор) свој савршени тип ш своју фразу, управо шредиспозтцију = фразу, дакле тотално уметничко делоз На ово питање не одговарам, јер нећу и не могу да прејудицирам вбрајаву његових уметничко иНстиНЕТИВНИХ и шителектуалних елемената, које збрајање данас још није

довршено. Станко Томашић

ИЗЛОЖЉЕ ИЗЛОЖБА ПОЉСКЕ ГРАФИКЕ 1.

Графика увек делује неком специалном интимношћу. Из ње чудно зрачи све расположење, идеје и утисци, сав унутрашњи живот аутора. Отуда је њено место у сликарству слично месту које у књижевности има лирика, или лиризмом натопљени путопис.

Изложба пољске графике шрва је чисто графичка 18ложба у Београду, тде је графика скоро увек само гостовала. П значај ове изложбе неће и не сме бити мали за развој и неговање у нас ове: пријатне и практичне гране у сликарству. Јер, код нас се графиком занимао и занима врло огра-

пичеви број уметника, а још ограниченији број показује Ј0) довољну и озбиљну пажњу. Неговањем графике осетио би се у пуној мери сав њен значај н сва корист ње, почев од укусније опреме књита ла све до најтананијих и најоуттимнијих шаражавања н саопштавања и ауторова унутрашња живота и утисака које он трима споља.

А практична страта тих отисака са дрвета, камена. пљи бакра: могућност да се једно дело умножи у велики орој примерака пеоштећено у погледу јачине израза, у чему графика у ликовној уметности нема шремца, = та сопрана графике учинила бин велике користи 7 пропаганди уметности и неговању укуса, којим се наша публика не може оаш

тохватити.

Поред свих својих лепих одлика, крај свег солиднотехничког и трефињено-културног, обилно шротканог нечим расним типично словенским мистичним и осећајним — ова се излолеба одликује још и међусооном помирљивошћу свих скоро савремених и прошктих телљњи и стремљења у сликајрству. Зидовима сале Ш Београдске Гимназије висе листови

и „старих Ш „младих и „средњих ; заступљена, је десница

и левица и она „златна, средина“ = десница мање, а средина.