Покрет

_ покрет | 498

појмљиво, бројно најјаче, — и утисак који се добије од свега, тога заједно, ако можда и замара, свакако је угодан. А да је на овој изложби заступљена нешто и графика крајње левице, репрезентативан карактер био би шотпун, а стање савремене Пољске у сликарству шрегледније и одређеније...

Ступањем у изложбене просторије, једно постаје јасно: солидност технике и тананост културе којима располажу сви ти листови. СОпојена са техничким квалитетима, култура врло често прелива, уметност хладним, чак до степена кад то може да одбија. Код Пољака, међутим, расни романтизам, склоност ка сентиментализму, оно словенско и типично, учинило је да се културни квалитети не истакну и сувише: свели су их само на питање укуса. Тиме је драж приснога и непосреднога — коју свако право и добро уметничко дело мора садржати — спасена. А ако је ту и тамо занатска, страна и успела, да делује хладно, чак банално (нарочито Камцењски/!), ботатство листова где тога, није изглађује утисак.

У осталом, потребно је видети и лошу ствар поред добре, макар и ради наравоученија само!..

о о

Ако одбацимо нека имена са сувише оклоности за техничке бравуре (Јароцки, Метофер, Јабличињски, Г ранбецки и т. д.) зрелости и израђености највише ћемо наћи код оних са центра. На мене су они учинили пријатан утисак, сличан утиску који имам од каква добра шутописа: пријатно, лепо, укусно, има неке сентименталности и, шре свега, знања и познавања средстава којима се изражава. Тога највише!

У првоме реду, то су Леон Вичулковски и Јузеф Панкиевич. Вичулковски спада у технички најстретније. Оловком рукује сигурно и укусно, а романтични настрој, који та као вал прелије с времена на време, не дозвољава да та сигурна рука улети у већу хладну виртуозност или чак шекључиво њу. Импресионизам, кога код Панкиевича понекад јаче осећамо у покрету, оставља код Вичулковоког хладан утисак само код случајева пде је главни акценат на светлости. Добија се нека декоративност, нешто лепо на око, али површног деловања. Иначе, његови мотиви са Вавела и Маријина Црква у Кракову најдубље су (деловали на мене. Панкијевич — на супрот Вичулковеком, који је један од најјачих снага. у оловци — у бакрореву чистоћом језика заузима прво место. Има нечег веома чеднот у тим пејзажима, из Пољске и Француске, неког пријатног лиризма који зрачи из тих потеза врхом игле у бакар. Понекад лиризам надјача и улети у сувишно описивање (Талас), иначе његова лаконска фраза на мене увек пријатно делује. Нешто суптилно и дубоко.

Можда најјаче испољену ону типично романтичну ноту код Пољака наилазимо у дрворезима Владислава Скочаласа. Дрхтава мистика прастарих словенских листова и летенди, оно што човек на сваком кораку наилави тако очувано по свој Шољској, — нашла је овде свога песника. Сигурно да често епски карактер, честа литерарност, смета много чистоћи дела. Ипак, топлина, и непосредност којом је изражена сва заљубљеност Скочиласа у прошлост и добре карпатске „турале“ чини, да се ти листови, рађени великим укусом и техничким познавањем и савлађивањем материала у коме су изведени, гледају увек радо.

Још један из редова средње линије, управо један са прелаза у левицу, Владислав Лам, окреће нарочиту пажњу дрворезом Главица и Христ. Нарочито Главица поси јасно траг модерних тежњи. Техника је ту изражена снажним и пеуглађеним потезима ножа, што пријатно делује неком присиошћу и сировом непосредношћу. Штета што му је Под Крстом мало декоративније, а Шредео већ одбија уочљивим програмским наереностима и стилизованим сечењем линија.

Код левице се свакако највидније истичу Жешљевски, Вонсовим пи неколико жена: Жраснодембска, Копарска, Отријењска п Фројндувна.

„Вонсович је на мене најдубље деловао. Ефекти црнобелог код њега су снажни, а конструктиван карактер, којима, се јасно издваја из редова осталих, говори јасно о озбиљности његова талешта. Жена т воће, Џут у шуму, Мртва природа, Хуцули на путу и Идила спадају за мене у најбоља дела ове изложбе. Нарочито Идила и Мртва природа. Желтљевски је декоративнији. Воли јаке ефекте, које лако постиже оштрим контрастима црно-белог.

А радови неколико поменутих жена, нарочито Краскодембске пи Комарске, неодољиво су ме гониле на размишљање: није ли можда графика, љена техника код дрвореза нарочтто, погоднија за жене него, за нас“ Јер код ових, она тако лепо одговара ососинама жена да имају смисла за фини, суптилни ручни рад. А за тихо вежење њихових интима, за зачаравања њихових лирских расположења, утисажа и снова, чини ми 06

да у графици леже многе и многе могућности. Једно је сигурно: на изложби пољске графике има жена које умеју пи да искористе графику и да нам њоме нешто кажу. Ж

Београд је имао прилике овога шута да види мало добре и пријатне уметности, да види једну европску изложбу. И са тим може бити задовољан.

Само, хоће ли гости бити задовољни њимег..

Мих. С. Петровић

ЧЕХОВЉЕВ „УЈКА ВАЊА“. — ДВА ТАЛИЈАНОКА КОМАДА. — „ДВЕ СИивОТИЦЕ“

Тек што је трупа Московског Художественог Театра отишла из Београда, наша позоришна управа ставила је на репертоар једно дело из репертоара 'Московаца, Чеховљевог Ујка Вању. Овој журои има у главном два разлога. Један је тајна наше позоришне управе; тај тајанствени разлог гони је да брзо спрема комаде, избацује их један за другим, по један до два недељно, као да жели да што пре пречисти фијоке са, рукописима, Други је хитање 1. Масалитинова, редитеља, коме је канда ошло свеједно (што није ни похвално за њега, ни љубазно, од његове стране, за нас) да ли ће се обрукати у Београду, — да што пре стигне трупу Художественика

која га. је чекала у Новом Саду. Мислимо да је ова журба

главни узрок томе да представа није била довољно добра. Да је више времена посвећено спремању комада (а ми знамо из причања њих самих колико проба Художественици посвећују једном комаду) верујемо да би један добар редитељ као што је |. Масалитинов успео да из добрих глумаца као што су они који су те вечери играли истеше добре Чеховљеве типове. овако, ма да Художествени Театер ове године, из пажње, није играо „ујка Вању“, ова наша премијера ипак није изоегла поређење са представама Художественика. 10 поређење, по осећању деле публике, иде разуме се на штету нааших глумаца. Да је више времена стављено између одласка московске трупе и наше премијере, разлика не би била тако видљива; да је за то време комад и даље вредно спреман, разлика не би била ни тако стварна. — Из симпатија према !. Масалитинову, из признања таленту Г. Раденковића (Ујка, Вања), из поштовања према труду осталих глумаца, било је и шљескања, и цвећа, и више од једног изазивања, али није било сасвим искреног одушевљења.

Маого више искреног аплаудирања било је на премијери Мале Бираги, комада од талијанског писца Арнолда Фракародија, који је прошле недеље даван у „Мањежу“. Насловну улогу играла је Госпођица Бобићева, а она је збиља постала љубимица наше позоришне публике. Сем тога занимљив комад (живот иза позоришних кулиса, неколико комичних типова, један симпатичан љубавник, буђење љубави у срцу младе девојке, — цео репертоар елемената који обично чине да један роман пли комад привуче публику) и добра режија Г. Ракитина учинили су да публика буде задовољна, Глумци су сви сили добри и представа је текла глатко. Играли су Г-ђа Перса Павловић, стари чика Фила, Богић, Сотировић, Милошевић, Никола Гошић, Стојановић, Јовановић, Г-ђа Врбанић, још једна до сада непозната млада чланица (%) позоришта. којој не знамо име, сви са вољом и разумевањем. () Госпођици Бобић није лако говорити. Шрво зато што ове позоришне сезоне говорити о њој не значи говорити о њој; позоришни кругови и упућена позоришна публика, ма колико ви искрени били, сматраће да товорите о позоришним управама и да посредно браните или нападате ову или ону личност, ову или ону клику, овај или онај „режим“. Друго зато што је ова публика без разлике (такав је бар наш утисак) била одуштевљена, тако да морате да се збуните и да примите као мотућу претпоставку да те вечери нисте били добро расположеши те да вам се зато све није учинило тако сјајно. Треће зато што можда збиља не треба чинити мале замерке тлумици за коју сте и сами нашли да је углавном била одлична. Ипак поменимо да у друтом чину постоји у игри Госпођице Ђобићеве једно врло слабо место: диалог Бирагијеве са другарицом који је развучен и чију развученост Г-ца Бобић није успела глумом да прикрије; затим да гутање речи и назални говор нису преко потребни да би се добро дала улога девојчице, и да те две ствари, кад се претворе у манир, постају врло брзо досадне код једне глумице.

Б

Исте недеље кад и „Мала Бираги“ давао се још један талијански комад: Јутро, дан и ноћ од Дарија Никодеми,