Политика осиромашења народа у Босни и Херцеговини : финансијско-економска студија

омје 17

Жифада и то највише у закланоме стању. – Ево скоро 15 година, да се тобоже ради болести затворила босанска граница за извоз у Аустро-Угарску. То је много допринијело, да се свињогајство утамани. Но много је више утаманила бос. управа директно преко својих органа. Рецимо да је и било какове свињске болести прије 15 година, што се свуда догађа, бос. управа није, ама, апсолутноништа учинила, да хигејске мјере предузме, како би се рујини народне економије отклонили. Чиновници ветеринарски су ужасна нечовјечства вршили над народом. Нарочито се обратила пажња на негда богату Посавину. Ту је требало сиротињу створити и убити главни извор народњег богаства. У Посавини је било сељака, који су хранили свиње за извоз. Живинар је долазио у обор и ако је у обору међу 90 утовљених свиња нашао 2—8 болесних од оспица, ту се нијесу предузимали никакви лијекови. Жандари су реквирирани и за тренут ока сва крмад је била потучена из пушака и сељак их је морао својом руком у креч покопати. Господо, ставите се као објекат у такоме моменту. Предпрошле године у Брчанскоме котару неки сељак имађаше 20 дебелих крмади. То бијаше сва његова имаовина. Дође живинар и нађе два комада болесна и реквирира жандаре, да свих двадесет потучу. Кад је сељак видио, шта се хоће, излети испред жандара и рече: „прво мене убите, па онда ону здраву крмад, јер шта ће ми живот без њих.“ Паравно, жандари су „човјечно“ сељака везали и отјерали у затвор, а крмад су ипак потучена. Неки млади живинару Брчанскоме котару у задњих 3—4 год. починио је ужасе. Народ је долазио претстојнику, молио и доказивао, да се незаконито због једнога и двоје болесних крмади по десет пута више здравих потуче. И најпослије молио, кад се већ и здрава туку, да се послије прегледају и које је здраво, да се дозволи, да истопе маст и осуше месо, да бар нешто извуку, али не би помоћи. Сва крмад морају у креч. Тек кад је о= пасност по самога живинара наступила, влада га је отален преместила. Али вода ће тећи, куд је текла, јер та нечовјечност не лежи само у свирепости тих жи-