Политика осиромашења народа у Босни и Херцеговини : финансијско-економска студија

26

имаде пивара. Зар није то знак напреткаг — Али

није тако.

Још прије окупације постајала је крај Сарајева, у Лукавици, пивара, коју је подигао Србин Сарајлија, Вучковић. Послије окупације почео је први пиво варити неки Леви, и брзо је напредовао. За њим је отворио другу повећу пивару у Сарајеву неки Ашенбренер и за кратко вријеме оснује се и трећа пивара у Ковачићима, крај Сарајева, названа „Ческа пивара.“ Све су ове пиваре солидно радиле, тежећи да квалитетом надмаше једна другу и што је по народ главно било, конкуренцијом су они изједначили увозно пиво. Та слободна трговина имала је велики угицај и на бирташе, као и на саме конзументе.

Али године 1887. г. министар Калај нареди, да се те пиваре силом имају откупити. Створено је, бајаги, неко акционарско друштво, а у ствари босанска управа је велики акционар, а остало су бечки пријатељи, међу њима опет г. Шмарда, и неки виши чиновници погранични. Посједници ових пивара морали су сили уступити и своје пиваре продати.

Питање је, каква је потреб) изискавала, да се јавна трговина монополише»г — Пореза за варење вије! Јер бивши пивари су савјесније порезу плаћали, него данашњи монопол. Или можда због неколико хиљада форината, што их управа као дионичар заслужује» То може бити, али је у томе монополисању опет главна политика и тежња за осиромашење. Ево како:

Сарајевска полиција даје граду Сарајеву свега 400 точарских дозвола. Од тих 400 дозвола близу половине припадају дионичкој пивари и то све на најбољим мјестима. Пивара изнајми стан и она га плаћа и као бирташе узме којега сиротана на проценат. Захтијева ли потреба каквога политичкога шиканирања, бос. управа их изводи преко пиваре. Осим тога у тим локалима заступљена је шпионажа.

Половином точаринских ових дозвола, умањује се народу животна заслуга. А монополисањем пива поскупљује се грађанству живот, ако се пиво као елементарна потреба узме. Крај јефтинијих радних снага, крај